nadjite me na fejsu: Putoljub
Prodjosmo kroz Zlot, najveće selo u Srbiji…
Na ulazu u kanjon dočekao nas je zeleni viseći most…prisustvo čoveka, dokazivanje njegove nadmoći nad prirodom…da li je tako? U kanjonu, priroda je jača…čovek je sićušno biće, koje može da obitava na ovom prostoru samo s vremena na vreme, nikako stalno…
Prodjosmo kroz Zlot, najveće selo u Srbiji…
Na ulazu u kanjon dočekao nas je zeleni viseći most…prisustvo čoveka, dokazivanje njegove nadmoći nad prirodom…da li je tako? U kanjonu, priroda je jača…čovek je sićušno biće, koje može da obitava na ovom prostoru samo s vremena na vreme, nikako stalno…
Lazarev kanjon smešten je u istočnoj Srbiji, na obodu Kučajske
planine. Ovaj prostor ima bogatu floru i faunu, ali obiluje i spaleološkim
objektima..ima ih 70 , kako u kanjonu Demižloka, tako i pored Vejske i Lazareve
reke.
Krećemo se suvim rečnim koritom gde samo zimi teče voda. Ogromno kamenje prekriveno lišćem usporava hod. Juče je padala kiša, pa je sve klizavo.
Krećemo se suvim rečnim koritom gde samo zimi teče voda. Ogromno kamenje prekriveno lišćem usporava hod. Juče je padala kiša, pa je sve klizavo.
Narandžasta, žuta i crvena se uskomešale po kanjonu. A visoke
stene, skoro vertikalno odsečene streme ka plavetnilu.
S vremena na vreme protrči ispred nogu po koji daždevnjak.
Naša drugarica baš se uklopila u prirodu. Bez problema hvata daždevnjaka za rep
i prebacuje ga sa jedne stene na drugu.
Stabla leže oborena na zemlji, od bujica koje su tuda prošle.
Prirodne prepreke, koje zaobilazimo sa mukom. Gde-gde, na stablu se belasa po
koja gljiva..ima ih raznih, šteta što ih ne raspoznajemo…
Nepregledna prostranstva stoletnih bukovih šuma zamenjuje po koja livada…iako kraj obiluje divljim životinjama, ne uočismo ih nigde..ima divokoza, šakala, divljih svinja, srndaća….
Stigosmo do ponora Demižlok..na ovom mestu reka ponire, da
bi se mnogo dalje pojavila nad zemljom..
Krećemo ka manastiru…polako se spušta magla..u daljini, naziru se prerasti u steni, kao ogromne kamene kapije….
Zilotski manastir smesten je u nepristupačnom predelu,
daleko od ljudi, ispod Mikuljskog kamena, koji dominira okolinom…Sagradjen je
pocetkom ovog veka, i jedan je od četiri takva, u Srbiji.
Krećemo ka manastiru…polako se spušta magla..u daljini, naziru se prerasti u steni, kao ogromne kamene kapije….
Docekuje nas mati Ifsihija, koja nas uvodi u trpezarijski
deo. Topao čaj od majčine dušice, ubrane na okolnim livadama, okrepljuje nas dok
slušamo priču o zilotskom sestrinstvu i njihovom bivstvovanju na planini…
Mati nam priča o Mikuljcu, vetru koji duva u ovim krajevima, o tome zašto su se odvojili od pravoslavne crkve, o dečijem kampu koji organizuju..
Još par kilometara pešačenja natrag, po mraku, sa upaljenim lampama i čistim nebom prošaranim zvezdama. Stižemo do starog džipa, vojnog vozila iz 60-tih godina…simpatični stračić nam dozvoljava da se ukrcamo, nas 12 u jedno vozilo…I smešteni kao sardinice, krećemo put doma…
Starčić spominje hipi komunu koja je prošlog leta obitavala u blizini manastira..
Dom Beljevina, ustvari je stara seoska skola, pretvorena u dom za putnike namernike…
Ujutru dalje, put pećina.
Pećina Vernjikica zatvorena je za turiste. Da bi ušli u nju
provlačimo se kroz razmak na sipkama
U prvoj dvorani razleteše se slepi miševi…
Pećina je prelepa..obiluje pećinskim nakitom, a jos lepši
dozivljaj stvara nepostojanje osvetljenja..prolazili smo kroz nju osvetljujući
je svojim lampama.
Mati nam priča o Mikuljcu, vetru koji duva u ovim krajevima, o tome zašto su se odvojili od pravoslavne crkve, o dečijem kampu koji organizuju..
Još par kilometara pešačenja natrag, po mraku, sa upaljenim lampama i čistim nebom prošaranim zvezdama. Stižemo do starog džipa, vojnog vozila iz 60-tih godina…simpatični stračić nam dozvoljava da se ukrcamo, nas 12 u jedno vozilo…I smešteni kao sardinice, krećemo put doma…
Starčić spominje hipi komunu koja je prošlog leta obitavala u blizini manastira..
Dom Beljevina, ustvari je stara seoska skola, pretvorena u dom za putnike namernike…
Ujutru dalje, put pećina.
U prvoj dvorani razleteše se slepi miševi…
Sledeća pećina je Lazareva..Po legendi, pećina je dobila ime po knezu Lazaru Hrebeljanoviću..ovde se sklonio ostatak njegove vojske posle Kosovskog boja...u tursko vreme, pećina je bila zazidana, da se hajduci i zbegovi ne bi krili u njoj..
Videsmo kosti pećinskog medveda, lava i hijene koje je reka nanela unutra...na jednom mestu postoje krečnajčki slapovi. Iznad njih je otvor, koji vodi do Devojačke sobe. Po predanju, ovde su krili devojke od Turaka, otuda i naziv.
Verovatno otud i predanje koje nadjoh:
Videsmo kosti pećinskog medveda, lava i hijene koje je reka nanela unutra...na jednom mestu postoje krečnajčki slapovi. Iznad njih je otvor, koji vodi do Devojačke sobe. Po predanju, ovde su krili devojke od Turaka, otuda i naziv.
Verovatno otud i predanje koje nadjoh:
To je, kako tvrde,
“pećina sreće”, jer svako ko dođe i pomisli želju, zadrži se malo na ovom
mestu, može očekivati da će mu se desiti neko dobro. Od davnina tu se
skupljaju slepi miševi za koje se veruje da donose sreću udavačama-tvrde
meštani.
Ranije, kada se
više verovalo u to, kako bi se koje žensko dete zadevojčilo, obavezno je
dolazilo da daruje pećinu buketom poljskog cveća ne bi li tako prizvalo sreću.
Ovo mesto posećivali su i momci koji su ostavljali poneki novčić da bi stekli
bogatstvo. U legendu o čarobnoj pećini veruju i ljudi iz drugih krajeva, pa
dolaze da obave taj drevni ritual i ponesu bar jedan mali kamen da ih čuva i
donese im zdravlje i dugovečnost.
