Marakeš-šta videti

11/07/2019

Ovo je grad u kom se kupa sunce, uvlačeći lagano svoje zrake u pore fasada i zadržavajući svoju toplotu u njima. Takav utisak ostavljaju objekti koji su svi od reda ofarbani u terakot boju. Zato se Marakeš još naziva i crveni grad. Izgled grada posledica je mesta gde je on nastao. Gotovo svi objekti građeni su od crvene gline, pa je i danas doneta odluka da se takav izgled zadrži. Zato nema ni jednog objekta koji nosi drugačiju boju do crvene.

Istorija grada:
Istorija ove zemlje i ovog grada kaže da je Marokom vladalo 6 dinastija, 3 arapske i 3 berberske, i svaka od njih birala je sopstvenu prestonicu. Uglavnom su se smenjivali Fes i Marakeš, ali je prestonica bila i u Meknesu.Marakeš je osnovao  u 11. veku prvi kralj dinastije Almoravida, Jusuf Ibn Tahfin. Oko grada je podigao 12 km duge bedeme sa devet  fascinirajućih kapija i izgradio moderan sistem podzemnih kanala- ketare. Palate, džamije i podzemne vodovode gradili su najbolji graditelji dovedeni iz Kordobe. Jedan od najlepših minareta na svetu, 70 m visok minaret džamije Kutubija iz 11. veka, vidi se iz svih delova Marakeša, pa on za Marokance predstavlja isto što i Ajfelov toranj za Parižane. Poslužio je kao uzor za izgradnju većine minareta, a na osnovu njega projektovana je i Hasan kula u prestonici Rabatu i minaret džamije Hasana Drugog u najvećem marokanskom gradu Kazablanki.
detalj marokanskih mozaika

Znamenitosti:

1.Džamija Kutubija stoji ponosito, dominirajući svojim visokim, jednostavnim a lepim minaretom. Gde god se deneš u starom delu grada, njen minaret štrči ka nebu predstavljajući svetionik izgubljenim turistima. Jer, nemoguće je ne izgubiti se u ovom gradu.
džamija Kutubija
džamija Kutubija

Oko Kutubije se sakupljaju vodonoše. Nekada su oni osvežavali vodom putnike namernike i zato dobijali koji dirham. Sad se utrkuju da stignu do turista koji im za fotografiju plaćaju i do 50 dirhama (nešto mane od 5e). Obučeni u crvene uniforme, sa zlatastim činijama za vodu zakačenim na kaiševima koji im vise na plećima i sa šarenim kupastim šeširima koji im sakravaju lice, veoma su upečatljivi i turisti se utrkuju da ih slikaju. Naravno, pre nego stanete da se slikate sa njima, dogovorite se za cenu slike.
vodonoše
vodonoše

2. Trg Džem el Fna
Džema el Fna

Na prostranom platou oko džamije vidimo ostatke stare bogomolje i palate vladara iz dinastije Almoravida, druge marokanske dinastije po redu i jedne od najmoćnijih afričkih dinastija ikada.
To je i mesto gde predahneš kada izađeš iz uskih ulica Medine, bučnih i prenatrpanih ljudima i stvarima. Tolika količina haosa na malom prostoru teško da može da se podnese duže od pola sata. I taman iskočiš iz mase u čijem ritmu moraš da funkcionišeš, nađeš se na pretrpanom trgu Džema el Fna. Trg se zbog svoje autentičnosti nalazi na UNESCO-voj listi svetske baštine, a sada vrvi od života.
Možda je nekada trg ulivao strah i trepet jer su ovde odrubljivane glave kažnjenima, ali sada na ovom mestu svako vodi svoju politiku. Ovde možete naći najveće prevarante i lupeže grada, koji izvode različite vratolomije, bljuju vatru, sviraju zmijama, gataju... ne bi li zaradili  koju paru od turista.
Okolo su tezge sa voćem, ako ožedniš od tolike gungule, moraš negde stati da se osvežiš.
trgu Džema el Fna

Lično, ovo mi nije bilo najomiljenije mesto u gradu, i zaobilazila sam ga u širokom luku, naročito noću, kada se ceo trg pretvara u jednu ogromnu skalameriju zabave, poput najpretrpanijih  vašara, gde ne znaš šta može da te zadesi.Danju je drugačije, iako ni tada gužva nije zanemarljiva, ali se lakše podnosi.
S druge strane džamije niže se nepregledna kolona kočijaša. Arapi su poznati po rasnim konjima. Ovde su oni zauzdani u nakinđurene kočije, zabavu za strance, koje vas za nešto manje od stotinak dirhama mogu provozati gradom. Preporučujem da izbegavate ovu ulicu kada su veće vrućine, vonj konjske balege i urina prilično je jak.
Blizu trga je nanizano mnogo kafića sa fantastičnim pogledom na trg. La Saloma ja jedan od elitnijih, sa predivnim enterijerom i lepom zastakljenom terasom odakle pucaju pogledi na ravne krovove Marakeša.
Marokanci obožavaju ravne terase. Ranije su one ženema bile odraz slobode, jedino sa njih i iz dvorišta ,one su nesmetano mogle da posmatraju nebo i da maštaju o slobodnom kretanju koje im je bilo onemogućeno.

U knjizi ,,Snovi o zabranjenom voću“ Fatime Mernisi, lepo je opisan haremski život s početka prošlog veka. Na jednom od mesta ona kaže: jedino što vredi u haremu je hamam i velika terasa.

 3. Melah
Nedaleko od džamije je i Melah, jevrejska četvrt. Jevreja sad nema, ali njihove četvrt je opstala. Danas je obilaze turisti, a i njihovo groblje je turistička atrakcija. Zašto groblje? Pa kada se nađete ovde, shvatite kolika je zaista ta zajednica bila velika. Ogromno prostranstvo prekriveno je belim spomenicima kao skromnim obeležjima grobova. Ulaz se plaća 70 dirhama, kao i ulaz u bilo koju turističku znamenitost u gradu.
Melah

Zašto su sultani prihvatili Jevreje? Jevreji su bili vešti trgovci koji su u početku prodavali so kao jednu od najskupljih namirnica tog vremena. Njena vrednost se u to doba mogla meriti sa zlatom.
Sultani su Jevreje naseljavali uz svoje plate, dozvoljavajući im da dižu radnje iznad kojih su pravili stanove.Radnje su sada muslimanske,a cela oblast podsećaja na sukove u Medini, jedino su ulice nešto šire.
Upoznajemo se za začinima, nama nepoznatim, a svraćamo i u berbersku apoteku gde saznajemo o prirodnoj medicini berebera i snabdevamo se kozmetikom koju smo želeli da ponesemo natrag, sa sobom.


4. Palata Bahia
Nedaleko od Mele je palata Bahia -čarobna građevina izgrađena u 19. veku, po zamisli tadašnjeg sultanovog vezira. Ogroman kompleks, koji nosi ime jedne od vezirovih žena , u sebi sadrži brojne građevine, paviljone i vrtove. Ime Bahia znači brilijantna, a kažu da je vezirova žena  uspela da zavede muža ne lepotom, već visprenošću i sposobnošću. Ona je vodila domaćinstvo i podučavala svu njegovu decu, te je vezir odlučio da zbog toga palati dodeli njeno ime. I tako je , zajedno sa zgradom, nastavilo da živi Bahiino ime do današnjeg dana.





Milioni turista prođu kroz kapije palate, šetajući i diveći se. Iako me sam prostor podseća na nesreću žena koje su bile ograničene da žive unutar tih zidina, lepota enterijera je zaista nemerljiva.
Palata je podeljena na četiri celine:
-dvoranu za poslovne i administrativne svrhe koja ima ogroman kamin ukrašen prelepim marokanskim pločicama i veliku tavanicu od kedrovog drveta oslikanu šarama kopiranim sa tepiha nevesta (o tome u nekom drugom tekstu)...
-4 sobe za vezirove supruge, koje su jednake veličine, što znači da su 4 žene bile jednake po statusu,
-deo za njegove 24 konkubine, sa 12 podeljenih soba i hamamom,
-školu, u kojoj su njegove sinove i kćeri podučavali učitelji i gde su se molili 5 puta dnevno 
-vezirov posebni deo gde se osamljivao, mogao da radi i da se odmara, s pogledom na more i planine, a tu je smešten i njegov lični hamam.

Palata se prostire na 20 hektara sa baštama, dvorištima i 150 soba! U njoj su su spojeni elementi andaluzijske i maurske arhitekture.
Sobe za žene i konkubine imaju tavanice od rezbarenog kedra; saloni  vrata i prozore sa vitražima, prijemni saloni zaslepljuju svojim mozaicima sa zelige pločicama poređanim tako da formiraju geometrijske šare, a tu su povrh svega i delikatane štukature.
Harem palate ukrašen je panelima od tkane svile a u ogromno dvorište se ulazi kroz kolonadu stubova koji drže rezbarene drvene galerije.
Nadam se da sam vam iole opisala lepote ove građevine.

5. El Badi palata


El Badi palata i rode na njenim zidinama


Uz nju se lepi El Badi palata izgradjena je u drugoj polovini XVI veka,za vreme vladavine Ahmeda Al Mansura. On je bio savremenik i saveznik engleske kraljice Elizabete I.
U istoriju sveta ušao je kao jedan od najmoćnijih i najbitnijih sultana.Važio je za velikog diplomatu,graditelja,osvajača i zaštitnika umetnosti.
Ahmed al-Mansur umro je 1603. godine. Pokopan je u mauzoleju Saadanskih grobnica koji je još jedna od zamenitosti grada. Možda vam čudno zvuči da neka grobnica zavređuje da je posetite ali kada vidite sa kakvom umetnošću je ona napravljena, nećete se dvoumiti.
mauzolej Saadanskih grobnica

Al-Mansur se mudrom diplomatijom opirao zahevima osmanskog sultana da prisvoji marokansku nezavisnost. Okrećući Evropljane i Osmanlije jedne protiv drugih, al-Mansur je postigao da vlada uspešno i samostalno. Na kraju je, ipak, upao u probleme ne mogavši da zaštiti teritorije koje je osvojio, te se moć i ugled Maroka znatno smanjio.


El Badi palata

Danas je palata u ruševinama,ali najpoznatija je po gnezdima roda koje ovde dolaze da prezime zimu. Nekada zidine ukrašene zlatom i dragim kamenjem,sada krase rode.
Sam pogled na prostor koji je palata zauzimala nagnaće vas da shvatite da je ovo nekad bio objekat koji je oduzimao dah. Ogroman bazen u sredini dvorišta i velika bašta puna slasnih marokanskih narandži među kojima su se nekada verovatno kretale sultanove miljenice iz harema.
Danas samo rode udobno ugnježdene na vrhovima zidina posmatraju turiste kako se šetkaju ruinama pokušavajući da ožive neka prošla vremena.

6. Tajna bašta
Tajna bašta je takođe u blizini.  Nekadašnji rijad (palata) dinastije Sadian, otvorena je za turiste 2008.godine, posle rekonstrukcije.
Neverovatno mesto u nijansama tamno zelene boje prošarane lila bojom lavande i drugim ljubičastim rastinjem, pruža mir i pored užurbanosti pored njegovih zidina (smeštena je pored Medine Marakeša).
Najinteresantnije je da se voda kojom se navodnjavaju biljke u bašti dovodi sistemom kanala čak sa planine Atlas, te se zatim slobodnim padom razvodi po celom dvorištu.Marokanci su još u jedanaestom veku razvili posebni sistem ketara,neke vrste podzemnih tunela kojima se voda dovodila do važnih objekata (uglavnom su to bile džamije, javne fontane ali i bogata domaćinstva,pa je i Tajna bašta imala tu privilegiju da ima sopstveni vodovod).
U centru bašte je senik sa izvorom vode, nezaobilaznim elementom gotovo svih islamskih bašta.Muslimanska civilizacja vodu smatra simbolom života i znakom postojanja i moći Boga,a nebo u Kuranu je opisano kao Bašta u kojoj potoci teku.
Pomenuh da je Tajna bašta nekada bio rijad. Rijadi su inače manje palate,kuće bogatijih ljudi,koje su obavezno u sredini imale prelepe vrtove. U nijima su uglavnom žene provodile dosta vremena,to su bili njihova mesta slobode, s obzirom da nisu smele u spoljni svet.

Pogled iz dvorišta put neba bio je neizrecivo lep. Nebo se isprva činilo pitomim, zbog četvorougaonog rama stvorenog ljudskom rukom. No kretanje ranih jutarnjih zvezda, koje su lagano bledele u dubokom plavetnilu, u posmatrača je izazivalo vrtoglavicu.
odlomak iz knjige Fatime Mernisi-Snovi o zabranjenom voću

Tajna bašta

7.Mažorel vrt
Mažorel vrt
Mažorel vrt u Maroku idejno je čedo Žaka Mažorela,francuskog slikara orjentaliste. On je stvorio baš tu nijansu kobaltno plave koja je i upisana kao mažorel plava u udžbenike i likovne krugove, bojeći vilu u kojoj je živeo upravo tom bojom.
Kasnije je ovu vilu kupio Yves Sant Laurent udahnuvši joj novi život i učinivši je svetski poznatom.
Vila odiše nekim mirom i spokojem i zaista je mesto za opuštanje,kada nema previše turista.
Desetine staza vode kroz gusto rastinje, između kaktusa impozatnih razmera. Jedna od staza završava pored jezera u kome plivaju crvene ribe, a jezero okružuju ogromni ćupovi jarkih boja. U ovom vrtu sve je okupano u šarenilo.
Yves Sant Laurent je toliko voleo ovo mesto, da je njegov posmrtni pepeo upravo ovde rasut.
Ulaz košta 60 dirhama,posebno se naplaćuje ulaz u muzej Yves Saint Laurenta i u vilu,koja je sad berberski muzej.
Gužve su obično velike, pa je najbolje da obilazak ostavite za popodne kada se broj turista smanji, te ćete lakše moći da uđete, a i bolje da je doživite.
Mažorel vrt

8. Medresa Ibn Yusufa
Medrese, odnosno škole, se danas nalaze po čitavom Maroku i odličan su podsetnik na to kako je obrazovanje nekada izgledalo. Medresa Ibn Yusufa je nekada bila najveća u severnoj Africi i stoji ovde još od 14. veka. Posetioci mogu da razgledaju više od 100 malih odaja bez prozora u kojima su boravili učenici; sve u ovoj medresi će vas oduševiti, od veličanstvenog dvorišta do bogato ukrašenih odaja za molitvu. Gotovo šest vekova, ona predstavlja najveću turističku atrakciju u Marakešu.

Smeštaj:
U Marakešu postoji dosta hostela i luksuznih rijada, a svi su prilično jeftini. Mnogi sasvim pristojni hosteli koštaju oko pet eura za noć. Za 90-100 eura već možete očekivati pravi kraljevski tretman u rijadima.

Nisam mogla da odolim da ne provirim u La Mamuniju –hotel proglašen hotelom broj jedan u zemljama Afrike, koji ima prelepo sređen enterijer u kom dominira neobična tamno zelena boja zidova. Ulazna vrata vam otvaraju visoki crnoputi stražari obučeni u nacionalnu nošnju. Ulazite unutra gazeći po najmekšim tepisima koji postoje, dok udišete mirise narandžinog cveta i jasmina. Vrt koji se pruža uz hotel je ogroman i možete se u nemu zadržati koliko želite.
hotel La Mamunija
hotel La Mamunija

Posle Mamunije skoknuli smo i do Royal Mansoura, hotela koji odiše glamurom. Meni se on možda za nijansu više svideo, mada ne bih pravila problem i da sam bila smeštena u La Mamuniji .
I naš hotel je bio zadovoljavajući (Red hotel Marakeš). Naročito sa oduševljena velikim bazenom sa nekoliko restorana u okviru kompleksa. Sem toga, Železnička stanica je odmah preko puta, idealan je ako za prevoz koristite voz, a i centar je udaljen samo pola sata pešačenja.
spa hotela Royal Mansour
 hotel Royal Mansour

Prevoz:
Ako niste ljubitelji brzog hoda,  možete da koristite i javni prevoz ili taksi. Karta do centra autobusom košta u jednom smeru 4 dirhama , a vožnja taksijem oko 50 dirhama (može i manje ako umete da se cenjkate). Taksisti retko uključuju taksimetar , tako da je od ključne važnosti da se dogovorite pre nego li sednete u vozilo.

Novi deo grada je sličan bilo kojim većim evropskim gradovima. Široki bulevari Muhameda V I Hasana II puni su automobila i skutera, koja baš i ne poštuju pravila vožnje te njihov saobraćaj prilično podseća na zbrku. Mi smo za milimetar izbegli sudar dok smo se vozili u taksiju u pravcu grada. Taksista nije ni trepnuo, ovde su takve situacije prilično česte.
Aerodrom Menara je odličan. Zadivljeni njegovim enterijerom pogled nam je bio zalepljen za bele izvojene linije zgrade. Udaljen je samo desetak minuta vožnje od železničke stanice. Ljudi su uslužni, tako da ako se odlučite za samostalno putovanje ne bi trebalo da imate ikakvih problema u organizaciji.

Share This Story

Tags:

You Might Also Like

0 коментара

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

Instagram