Belogradčik

9/02/2014

nadjite me na fejsu:   Putoljub
Svaki put me poseta Bugarskoj ostavi bez daha, jer ovo je definitivno zemlja koja ima mnogo toga da ponudi. Ovo je priča o gradu koji se nalazi blizu Zaječara, blizu naše granice, a mi u Srbiji slabo znamo o njemu.
Nalazi se u vidinskoj oblasti,u zapadnom delu Stare planine.
 

Belogradčik je najpoznatiji po svojoj tvrdjavi-Kaleto, najočuvanijoj na teritoriji bugarske države. Vekovima je ona služila za zaštitu od neprijatelja, kao prirodna fortifikacija kojoj je dodat samo severozapadni i jugoistočni zid, ostala dva čine moćne stene.
Rimljani, pa Vizantinci, Bugari, a zatim i Turci, koristili su je za odbranu. Danas je ovo mesto za snimanje istorijskih evropskih filmova. Krv je tekla izmedju ovih zidova 1850.kada su lokalni pobunjenici pokušali da svrgnu turske osvajače. Nažalost, mnoge pobunjene glave ostale su da vise kao trofej na zidinama tvrdjave.
Tvrđava se sastoji iz tri prstena, koji su bili svaki sa svojim sistemom zaštite.  Ona ima dve kapijeVidin i Niš kapiju.  Bile su izgrađene barake, skladišta, arsenali, zatvor, mlin za so i kafu i 4 depoa vode. U ratno vreme broj branilaca tvrđave i obližnjih uzvišenja je dostizao i do 3.000 ljudi. Poslednji put je korišćena u toku srpsko-bugarskog rata 1885. godine. To je kulturni spomenik od nacionalnog značaja.


Stene Belogradčika predstavljaju jedinstveni prirodni fenomen  koja datira od pre 230 miliona godina. Najlepše i najuzbudljivije stene se nalaze oko grada Belogradčika, i narod im je dao imena, i vezao legenda za njih – Madona, Monasi, Jahač, Derviš, Medved, Eva i Adam, Tvrđava, Mali pastir, Lav ... 
Do stena se stiže ovim strmim stepenicama. Odatle se otvara divan pogled na grad koji je nikao u podnožju stena.




Sam grad je nastao nakon što je sagrađena tvrđava, a sudbine grada i tvrdjave oduvek su bile usko povezane. 
Belogradčik je jedan od nekoliko bugarskih gradova gde u crkvama nije bio grčki službeni jezik i nije se izučavao u školama. Današnja populacija grada iznosi oko 5.800 stanovnika.
O samom gradu, i ostalim turističkim mestima okoline, u narednom postu.
Interesantna je priča vezana za figuru učenice. Devojka Latinka je jedne večeri pošla na sastanak sa voljenim Milutinom. Abdija, koji ju je želeo po svaku cenu je presreo. Bežeći od njega popela se navrh jedne stene. Iza nje Abdija, ispred nje medved. Nemajući kud, povikala je: „Smiluj se Bože i pretvori me u kamen“. Molba joj je bila uslišena. Ova legenda podseća na mnoge druge. Gde god postoji neka visoka stena koja se ističe po visini, postoji i legenda o nesrećnoj ljubavi za nju vezana.




Pre oko 200 miliona godina, u ovoj regiji su se slagale peskovito-mergelne stene.Kasnije ih je prekrilo more, a na njih je naneta velika količine šljunka, peska i gline koje su povlačile brze reke . Kako je vreme prolazilo, ovaj materijal se vezao silikonom i peskovito-glinastim vezivom. Pod uticajem gvožđa i kiseonika, dobile su crvenkastu nijansu. Tako je priroda formirala moćne stene, koje danas privlače sve veći broj turista iz celog sveta. Kao čudo prirode, bile su u konkurenciji zajedno sa našom Djavoljom varoši za jedno od novih sedam svedskih čuda.
Hajduk-Veljko, koji je bio iz Negotinske krajine, često je zalazio u ove prostore, pa se i ovde pojavljuje u liku ogromne stene.



 Sa nama je bio i ovaj prelepi psić. Kao i mi, uživao je da se pentra i slika po stenama :)

 

You Might Also Like

0 коментара

Instagram

Follow by Email