Devojka sa pomorandžama-Justejn Gorder

9/23/2014


 
Zanimljiva knjiga kroz koju je protkana filozofija života.
Dečak priča priču o tome kako je kao petnaestogodišnjak počeo da upozanaje oca kog je davno izgubio, kroz pismo, pripovetku.Otac je napisao pripovetku, Devojka sa pomorondžama, i zaveštao je svome sinu. Napisao je priču koju je namenio budućnosti, sinu koji će je pročitati kad bude dovoljno odrastao da shvati.
-Priča je napisana za dečaka Georga koji ima dvanaest ili četrnaest godina, dakle za dečaka Georga koga moj otac još nije upoznao.
Dečak počinje da čita priču,upoznajući se sa prvom ljubavlju svog oca-devojkom sa pomorandžama. On se uporno pita, zašto bi otac u zadnjem pismu, namenjenom sinu, da ga pročita kad poraste, pisao o jednoj devojci? Zašto je baš ona bitna?
Usput, u pismu, otac postavlja sinu niz filozofskih pitanja, i podstiče ga da razmišlja o životu.
-Svaki pojedini čovek je poput živog kovčega sa blagom, prepun misli i uspomena, snova i čežnji.Bio sam sam, u srcu sopstvenog života na Zemlji, ali to je naravno važilo i za sve ostale ljude.
-,,Ali sve te pomorandže? Šta si htela sa njima?”
-,,Htela sam da ih naslikam.”
,,Ali, zar nije bilo dovoljno da kupiš samo jednu pomorandžu, i onda pokušaša da naslikaš jednu pomorandžu više puta?”

,,Nema istih pomorandži, Jan-Ulave. Čak ni dve vlati trave nisu potpuno iste. Zbog toga si sada ovde.”
-Srna iznenada iskoči iz šumskog gaja, jednu sekundu te skoncentrisano gleda-i onda nestaje. Kakva to duša pokreće životinju? Kakva to nedokučiva sila ukrašava Zemlju cvećem u svim duginim bojama a noćno nebo kiti raskošnim vezom treperavih zvezda?

Takvo ogoljeno i neposredno osećanje prirode možeš naći u narodnoj književnosti. Pročitaj islandske porodične sage, pročitaj grčke i nordijske mitove, pročitaj Stari zavet.

Posmatraj svet George, posmatraj svet pre nego nabubaš suviše fizike i hemije.

-Ne možeš da mi kažeš da priroda nije čudo. Nemoj mi reći da svet nije bajka. Onaj ko to nije uvideo, možda neće ni shvatiti pre nego bajka bude pri kraju. Naime, tada dobijamo, još jednom, priliku da skinemo povez sa očiju, da protrljamo oči od iznenadjenja, priliku da se prepustimo tom čudu s kojim se tada opraštamo i napuštamo ga.
Niko se ne oprašta,gušeći se u suzama, od Euklidove geometrije ili periodičnog sistema elemenata. Opraštamo se od sveta, od života, od bajke. A opraštamo se i od malog broja ljudi koji su nam zaista dragi.
Svemir je možda star petnaest milijardi godina. A ipak,niko još nije uspeo da otkrije kako je stvoren. Živimo zajedno u jednoj velikoj bajci za koju niko ne zna šta je. Plešemo,igramo se,čavrljamo i smejemo se u svetu čiji postanak ne možemo da shvatimo. Taj ples i igra su muzika života. Pronaćićes je svuda gde ima ljudi, baš kao što postoji šum u svakom telefonu.
-Otkriću ti jednu tajnu: pre nego sam počeo da studiram medicinu, imao sam dve mogućnosti za svoj budući život. Jedna je bila da postanem pesnik, dakle neko ko rečima opeva svet magije u kom živimo. Druga je bila da postanem lekar, dakle neko ko je već u službi života. Za svaki slučaj, odlučio sam da prvo postanem lekar...Nisam stigao da postanem pesnik. Ali sam stigao da napišem ovo pismo za tebe.
I tako, čitajući pismo, dečak saznaje da je devojka sa pomorandžama njegova mama. Otac ga je uputio u tajnu kako su se zaljubili, kako je njihova ljubavna priča bila magična. Istovremeno, mu je objasnio da treba da obraća pažnju na male, sitne stvari koje čine život, jer one daruju magiju životu.
-Mozda se nijedan druga vrsta intimnosti ne moze uporediti s dva pogleda koja se susreću s istom sigurnošću i odlučnošću i jednostavno odbijaju da se puste.
-Sećam se jedne avgustovske večeri  kad smo sedeli na ostrvu Bigdej i gledali preko fjorda. Ne znam odakle mi to, ali iznenadi mi je izletelo: Na ovom smo svetu samo jedan, jedini put.
Ovde smo sada, rekla je Veronika, kao da je smatrala da na nešto treba da me podseti.
Ali, smatrao sam da odbacuje ono što sam pokušavao da iskažem, pa sam rekao: "Mislim o večeri, poput ove, koju mi neće biti dozvoljeno da proživim... Veronika se naglo okrenula ka meni i s dva prsta stisnula moju ušnu resu. Rekla je: Ali onda si bio ovde. Lucky you!
       
Očevo intimno pismo se završava pitanjem:

-Zamisli da si bio negde na pragu ove bajke pre mnogo milijardu godina kada je sve stvoreno. Mogao bi da biraš da li ćeš jednom biti rođen i živeti na ovoj planeti. Ne bi znao kad će to biti, ni koliko dugo ćeš ostati ovde, ali tvoj život u svakom slučaju ne bi trajao duže od nekoliko desetina godina. Znao bi samo jedno: ako odabereš da dođeš na ovaj svet, jednoga dana, kada kucne čas, moraćeš da se oprostiš od njega i odeš... Šta bi izabrao George, ako bi postojala viša sila koja bi ti dala takav izbor? Da li bi izabrao život ma koliko on dug bio? Ili bi odbio da učestvuješ u ovoj igri zato što ne prihvataš njena pravila?                      
Istovremeno, otac je uspeo da ponovo postane deo sinovljevog života, opet posle dugo godina, i da tražeći odgovore na neka životna pitanja, podstakne sina da lepše i pozitivnije razmišlja o životu.
-Biram život. Biram onaj mali krajičak Dobra koji mi je suđen, a možda postoji i nešto što se može nazvati Dobrim. Ko zna, možda se neki Bog nadvija nad celim svetom.

"Život je ogromna lutrija u kojoj su vidljivi samo dobitni lozovi.
Ti si čitaoče,jedan takav loz.
Lucky you!"

You Might Also Like

0 коментара

Instagram

Follow by Email