Na čelu se ne nosi lepota, nego ljudskost.-Bugarska poslovica

To je ono čime su se rukovodili bugarski srednjovekovni graditelji i što ćete osetiti kada kročite u ovaj grad. Stare kuće su prilagodjene ljudima, odišu toplinom iz koje proističe jedinstvena lepota. Veliko Trnovo-Carski grad sa svojim drvenim kućama omedjenim kamenom, jorgovanima i divljom lozom,upravo to i dokazuje. To je i ono što se i nama ureza u srce od prvog momenta kada smo kročili njegovim ulicama.


I dan nas je poslužio. Početak oktobra, a pravi letnji dan. Stvoren za uživanje i upoznavanje grada.Centar II Bugarskog Carstva /12-14v/, poznat u to doba kao drugi najlepsi grad u svetu, posle Konstantinopolja, ovaj grad još uvek ima carski sjaj. A oko njega brda koja čuvaju istoriju i nose ponosno stara utvrdjenja: Carevac, Svetu goru i Trapezicu. Načičkane kućice gube se u vodama reke Jantre a sve to odiše nenametljivom lepotom i jednostavnošću.
Smešteni u centru grada, mogli smo do iznemoglosti da kružimo njegovim ulicama i uživamo, kako u arhitekturi, tako i u kupovini / ponuda je velika a i pristupačna za naš džep /. Naravno, kada se izmorite od svega ovoga, skoknite u koji od restorana i obavezno probajte ponešto od bugarskih specijaliteta naročito prlenku, neku vrstu tankog hleba sa ili bez dodataka, kao i mnogo zanimljivih jela sa krompirom, paprikom ili sirom i naravno, njihovo kiselo mleko. Jedna napomena: porcije su im ogromne,a oni koji ne vole začine,bolje neka preskoče jela sa mesom, pošto Bugari vole jako začinjena jela /naročito mnogo koriste čubricu/.
A kada padne veče, i ukoliko imate sreće da je u gradu poveća grupa stranaca /jer se spektakl plaća/, možete uživati u svetlosno-muzičkom spektaklu koji oživljava tvrdjavu Carevac. Kroz moć muzike i iluminacione slike stvarate nezaboravnu sliku, zamisljajući i osećajući snagu stare prestonice Bugarske, koja je postala sinonim nacionalnog duha i ponosa.
Naravno, ukoliko ste ljubitelj istorije i arhitekture, obidjite tvrdjavu i po danu. Ja jesam, te se popeh do vrha brda, razgledajući ostatke plate i patrijaršijskog kompleksa. Na vrhu utvrdjenja smeštena je crkva, a ono što me je iznenadilo kad sam kročila unutar nje, su murali na zidovima u modernom stilu, potpuno suprotno od onog što smo navikli da vidjamo.


U podnožju tvrdjave nemojte zaobići Crkvu Svetih Četrdeset mučenika, poznatu po tome što ju je obnovio i vratio joj stari sjaj, veliki bugarski vladar Jovan Asen II, ali i što je upravo u njoj sahranjen sveti Sava. Danas se na mestu njegovog groba nalazi spomen ploča.
Ulica Gurko još uvek skriva živopisnu atmosferu starog Trnova sa jedinstvenom kombinacijom urbanizma i arhitekture. 1877. ruske trupe predvodjene generalom Gurkom, oslobodile su Veliko Trnovo te po njemu sada ova ulica nosi ime.


Vodič nas dalje vodi ka selu Arbanasi. Moram priznati da sam se osećala kao da sam ušetala u scenografiju nekog filma. Kuće jesu stare, ali su sredjene u potpunosti, pošto se stanovništvo usmerilo ka turizmu. Naseobina je osnovana je u 15.veku od strane hrišćana-Arbanasa.Bogati arbanaski trgovci su aktivno dolazili u kontakt sa različitim kulturama te se tako stvorila unikatna arhitektura-kuća, ulica, fontana i crkvi, manastira, murala, ikonostasa i ikona. U neposrednoj blizini je i rezidencija bivšeg bugarskog predsednika. Ukoliko ste oduvek imali želju da letite helihopterom, eto prilike. Za izvesnu novčanu nadoknadu sa heliodroma, u neposrednoj blizini rezidencije, možete uživati leteći iznad grada.
Iznenadih se koliko mnogo Nemaca, Grka, Engleza prolazi ovim mestom svakodnevno, a za nas je to gotovo još nepoznata destinacija. Naučnici, arheolozi, istoričari, arhitekate i umetnici iz Evrope dodje dolaze u grad da ispituju, uče i uživaju.

Ono što ovde ne smete zaobići je:

Konstancijeva kuća koja je napravljena u 17. veku. Kuća je dvoetažna i tipična je za taj kraj te ilistruje arhitekturu i kulturu Bugara iz tog perioda. Masivna drvena vrata čvrsto su okovana. Služila su za zaštitu od neprijatelja.Ono što unutra možete videti su velike, prostrane sobe sagradjene nesumljivo pod turskim uticajem sa tavanicama u bogatoj drvenoj dekoraciji. Rezbareno drvo sa toliko detalja i ornamenata, oduzima dah. Kuća je nesumnjivo u slučaju opsade, služila kao sklonište, tako da na spratu, iza kuhinje postoji tajni izlaz, ali i wc,koji u potpunosti liči na poljski, ali je odvojen za mušku i žensku čeljad.


Crkva rodjenja Hristovog je najstarija crkva u rezervatu Arbanasi. Gradjena je krajem 16. i početkom 17.veka i sadrži naos/musko odeljenje/, prednaos/zensko odeljenje, jer se žene prilikom crkvene službe nisu smele mešati sa muškarcima/ a na istoku se završava sa paraklisom Jovana Krstitelja. Prelepe freske nisu uobičajene za tradicionalno crkveno životopisanje te je moguće videti “Kolo života” sa horoskopskim znacima, prikaz sedam smrtnih grehova, kao i neobičan prikaz Svetog trojstva. Drveni ikonostas je jedan od najranijih primera drvodeljačkog zanata u Bugarskoj, a pogled nam je privukao i prikaz Starog zaveta iz života Adama i Eve od trenutka kada im je Bog udahnuo život, do trenutka kada ih je poterao iz raja.
Malo dalje od Arbanasa, okružen ogromnim masivima, leži Preobraženjski manastir-sagradjen u 11.veku, najveći manastir u okolini Velikog Trnova. Poznati sakomokovski ikonopisac Zaharije Zoograf oslikao je većinu fresaka u manastiru. Njegov mural Točak života, na spoljašnjem zidu manastira, najpopularniji je mural sa ovih prostora.Ukoliko ste dovoljno oštrog oka možete, shodno godinama, pronaći na muralu razdoblje vašeg života i utvrditi kako ga tumači ovaj drevni ikonograf.1991.veliki kamen se odlomio sa litice iznad i podelio na dva dela. Stene su pale sa jedne i druge strane manastira, zaobišavši sam manastir. I danas stene stoje sa na mestu gde su pale, ukazujući da Božja volja beše da manastir ostane netaknut.


Pošto smo ućarili, dva dana letnja dana ovaj treći je došao kišovit tmuran i oblačan. Uplaših se da nećemo uspeti da vidimo Trjavnu, ali kiša se velikodušno povukla i mi udjosmo u gradić koji pleni svojom prirodnošću, lepotom i dugovekovnom tradicijom. Poznat po srednjovekovnoj zanatskoj školi koja se neguje i danas, privlači mnogo mladih naraštaja koji upravo ovde izučavaju tajne oslikavanja ikona i izrade drvoreza.
Prvo što primetite je puno starih kuća, pokrivenih kamenom u kojima su smeštene radionice starih zanata u kojima se radi baš kao i nekad. Osim što možete videti kako sa puno majstorstva izradjuju upotrebne predmete,a možete naravno, i kupovati.
Na velikom trgu u samom centru, nalazi se velika sahat kula izgradjena 1814. uz dozvolu Turaka, mala mehana gde preporučujem da probate kafu skuvanu na pesku uz alvu ili neki od ručno mešenih ratluka. Na trgu je i skola, prekrasna gradjevina koja čuva dah minulih vremena, pa zavirite ne bi li videli skamejke-klupe u kojima su učili neki davni djaci, ili kolekciju starih vrata sa mnogo maštovitih duboreza.
Nemojte se iznenaditi ako lokalno stanovništvo bude pokušavalo da priča sa vama pokušavajući da vas namami u neku od radnji.
Malo dalje niz ulicu, kada predjete stari drveni most preko reke Trjavne stižete do Daskalove kuće. Ovde možete videti kolekcije posvećene trjavnskoj školi drvorezbarenja: nameštaj, vrata, ikonostase i skulpture a na gornjem spratu je rekonstruisan stan dobrostojeće bugarske porodice ranog 19.veka. Divanluk, mesto gda su se skupljali muškarci da pričaju o poslu, lovu ili rešavaju porodične probleme, posebna odaja za okupljane žena, soba za šiće /sa belim tavancima, da bi bilo više svetla u prostorji/, devojačka soba,sa malim prozorima/ udvarači su morali biti naročito spretni ukoliko bi svoju izabranicu želeli uhvatiti za ruku dok joj izjavljuju ljubav/ . Naročita vrednost ove kuće su tavanice.Prema legendi, zahtevni vlasnik zatvorio je majstora i njegovog šegrta u dve odvojene prostorije i oni su od Djurdjevdana do Mitrovdana radili rezbreći tavanice a neznajući sta ovaj drugi radi. Tako su nastale, danas čuvene tavanice Majsko i Junsko sunce.


I za kraj, ušetasmo u etno selo Etar, gde se posle razgledanja starih vodenica i zanatlijskih radnji, obresmo u kafani. Uz bugarsku muziku, njihove ćevape, prlenku i rakiju, zaokružismo naše utiske o Velikom Trnovu.