Karpati-vrh Tarcu

7/31/2018

Tarku je planina koja pripada Karpatima. Na Karpate smo se već peli (vidi ovde). Zaista su impresivni, i po lepoti mogu prići i Alpima, a ja sam uvek iznova zadivljena čistoćom rumunskih planina. Ni jednog otpadka, ni jedne divlje deponije. Srbi, neka nas je sramota!
Prelaz preko Đerdapa, ulazak u Rumuniju. Vozimo se kroz rumunska ušorena sela. Niske kućice, prilepljene jedna uz drugu, šarenih fasada, pogotovu one koje su zadržale starinski izgled. Ispred kuća travnjaci sa trotoarom. Sve to čisto, sređeno, trava potšišana. Ne znam kako im je u dvorištima, ali rekla bih da su Rumuni navikli na red i čistoću.

krave na Karpatima
U nekom od sela, vidim rode. Sećam se da smo ih i prošli put uočili. Nažalost, ne donose im decu, kao u pričama, pošto im je prirodni priraštaj sve niži, ali ih je lepo videti.
Stižemo do tačke odakle kreće uspon.Krećemo sa oko 1400 m.n.v. Do vrha je potrebno 3,5 do 4 sata hoda. Uspon nije težak, ali je staza prilično dugačka. Nas je ometao i vetar na vrhu, pa je bilo prilično zanimljivo održavati pravac dok nas vetar udara bočno, pokušavajući, kao da se rve, da nas skrene s puta.
Saznajem da je moguće da na stazi ima medveda. Oh, Bože, od kada planinarim, medvedi su moja noćna mora. Niko ne zna da mi objasni kako da se ponašam ako se pojavi koji. Samo budi mirna, kažu. Lako reći, teško uraditi, bar što se mene tiče!
Prvih sat vremena staza nas vodi kroz borovu šumu. Iz šume se izlazi na jedan proplanak sa malim jezerom i planinarskim domom. Pored jezera je dom, koji ne radi, ali je na tako lepom mestu, i toliko fotogeničan da sam oduševljena. Od drveta je, sa daskama-okvirima ofarbanim u različite boje.

planinsko jezero



Nikako ne možemo promašiti put do vrha, sve vreme dok hodamo vidi se bela meteorološka stanica na vrhu Tarkua.
Kada već počinjemo da se izdižemo, iza nas leluja staza poput zmije.
Usput nailazimo na stado krava koje mirno pase. Krave i kasnije u povratku stado ovaca, bile su jedine životinje koje smo videli. Gledam u stado, ovce su nekako roze. Trljam oči, pogledam opet-ma roze su. Pomislim, sigurno mi se muti pogled od umora, šta li. Pitam saputnike, ma i oni vide roze stado. Zašto su posle šišanja ovce ovako ofarbali, ne znam, ali zasigurno ih neće izgubiti, a ja bih baš volela da dobijem jedne čarape od njihove vune (šalim se, boja se pere i ne zadržava na vuni, a trebalo bi i da je ekološka)!
Nadali smo sa da ćemo bar u daljini ugledati evropskog bizona, kome je ovaj deo Karpata jedino stanište, ali verovatno se kreću daleko od staza planinara. 


ružičaste ovce
Muntele Mik je planina koja se nalazi nasuprot planine Tarku.Po završetku uspona vozimo se do tamo, jer ćemo tamo da prenoćimo.
Hotel spolja i nije nešto posebno, iznutra nudi priličnu udobnost. Najzanimljivije mi je što oko nas obleće veliki broj lastavica, koje su na hotelu napravile svoja gnezda. Kod nas ih je sve manje, hvala bogu da negde opstaju.
Od hotela do vrha postoji žičara, koja verovatno funkcioniše u toku zimskih meseci.
Sve okolne građevine su oronule, ili nisu više za upotrebu. Vidi se da standard Rumuna i dalje nije dobar.
Sutra nastavljamo obilazak Rumunije.
Do tada,
Pozdrav od Putoljuba

You Might Also Like

0 коментара

Instagram

Follow by Email