Gračanica-rodoslovno stablo

Šta me je najviše impresioniralo: ta gracioznost i lepota spolja, a iznutra očuvane freske: moćni Milutin koji u rukama drži svoju zadužbinu, a preko puta njegova nevesta Simonida. Isus Hrist blagosilja krune koje anđeli nose ka njihovim glavama.

Verovatno većina vas zna priču o kralju Milutinu koji se po peti put oženio vizantijskom princezom Simonidom (koja je tada imala pet godina -a on pedeset). Simonida je došla u Srbiju gde je rasla pod budnim okom kraljice majke- Jelene Anžujske. Simonida nije bila srećna princeza,kažu da je čak pokušala da pobegne iz braka tako što je htela da se tajno zamonaši,ali nije joj pošlo za rukom i vraćena je svom mužu.

Na jednom od zidova predstavljeno je i rodoslovno stablo Nemanjića,prvi put ustrojeno u starom srpskom slikarstvu, sa 16 porterta. Na njemu nema Stefana Dečanskog, Milutinovog sina,koga je ovaj oslepeo i poslao kao taoca u Vizantiju.

Gračanica-freske

3. Manastir sv. Arhangela

Volela bih da je moguće prošetati se ovim kompleksom u vreme cara Dušana. Verujem da je i za današnje standarde, sve bilo  grandiozno i da je ukazivalo na moć jednog zaista jakog i velikog vladara srpskog. Ako pogledate skicu utvrđenja bićete, verujem, zaprepašćeni moćnim utvrđenjem i gradom koji je ovde postojao.

Manastirski kompleks sa ostacima utvrđenja Višegrad, smešten je pred Prizrenske Bistrice nedaleko od grada Prizrena u Metohiji. Unutar kompleksa, koji obuhvata površinu od oko 6.500m2 , nalaze se dve crkve posvećene svetom Arhangelima (koja je bila Dušanova rođena crkva) i svetom Nikoli, koji su građene u raškom stilu.Manastir je dolaskom Osmanlija 1455. godine, opljačkan  i porušen, da bi 1615. godine bio do temelja bi srušen, a njegov materijal je iskorišćen za gradnju Sinan-pašine Džamije u Prizrenu.

I za vreme najnovijih dešavanja manstirski kompleks je devastiran.

U okviru kompleksa možete videti grobno mesto cara Dušana, čiji su ostaci preneti u crkvu sv. Marka u Beogradu.

Kaluđersko bratstvo je jako srdačno,ovde ćete se osećati kao kod kuće. Nas su počastili kao i svakog putnika namernika: ratlukom,vodom,kafom i manastirskom rakijom. Upoznali smo i Srbina,Prizrenca, jednog od retkih povratnika u Prizren. Čovek je kujundžija i izrađuje divan filigranski nakit,po čemu je Prizren oduvek bio poznat.

4.Grad Prizren

,,Ako priznate da Turčin zna uživati,onda ga bar i pitajte: šta jedno mesto, selo ili grad, čini lepim?-A on će vam reći: Lep teferič i dobra voda.I,ako je tako, onda je Prizren grad nad gradovima i varoš nad varošima-Branislav Nušić

Grad je smešten u dolini reke Prizrenske Bistrice, koja ga deli na dva dela, podno Šar planine u južnoj Metohiji. Upravo ta reka i arhtektura okolnih kuća, je nešto što će vam zauvek ostati zabeleženo kao prva slika ovog grada. Bistrica, Kameni most, Sahat kula, hamam, Sinan Pašina i Bajrakli džamija, Bogorodica Ljeviška to je ukratko ono što ćete ovde videti.

U doba vladavine Stefana Prvovenčanog, bio je značajno duhovno uporište srpske srednjovekovne države, a jedan od najznačajnih trgovačkih centara postaje u vreme Milutinove vladavine. Svoj zamah mesto dobija za vreme Dušana Silnog, i zbog toga ga nazivaju i carski grad.

Osim Srba, ovo područje naseljavali su Vlasi,Grci, Kotorani, Dubrovčani, ali i Arbanasi,Sasi i ljudi sa ostrva Korčule.

Prizren je bio poznat po svojoj staroj arhitekturi koja je ostala, ali zbog izgradnje novih zgrada ona više nije toliko veličanstvena i primetna, kao recimo u Plovdivu, ili Ohridu.

Čuven je i po kujundžijama koji izrađuju nakit od srebra posebnim radom, kao da heklaju srebrne niti (filigranski zanat). Nažalost nismo imali vremena da se zadržimo i uđemo u neku od radnji, a i radije smo se držali grupe, s obzirom da većinsko stanovništvo sada u ovom gradu čine Albanci.

Srba ima toliko malo, da se mogu prebrojiti na prste obe ruke, ako ne računamo đake Bogoslovije, s kojima smo se sreli, i koji kažu da je život ovde sada relativno siguran, uz povremene ispade. Nekada brojna srpska zajednica (12000 Srba je živelo na ovim prostorima do zadnjeg rata), je raseljena, a i tursko stanovništvo, kojih je takođe bilo dosta, povuklo se pred većinskim albanskim. Čini mi se da nigde nisam videla veću gužvu, do na prizrenskim ulicama.

Svratili smo do crkve sv. Đorđa, koja je u zadnjim dešavanjima bila spaljena, kao i do Bogorodice Ljeviške. Ovde je nekada bilo crkava koliko i dana u godini, sada tek par njih.

Za vreme Turaka, Prizren menja izgled, a neke od najvećih srpskih svetinja su uništene. Tako je Bogorodica Ljeviška pretvorena u džamiju, a delovi Manastira sv. Arahangeli su iskoriščeni za gradnju Sinan Pašine džamije. I danas se istorija ponavlja.

Na vrhu brda, obnovljena je tvrđava koju su podigli Vizantinci, a Dušan ju je proširio. Nažalost, nismo imali vremena da prošetamo do nje.

O Prizrenu bi moglo još mnogo toga da se priča, ali da ne dužimo. U svakom slučaju ovo je grad koji vredi videti.

5. Velika Hoča

Arhaično se naziva i Velika 'Oča, po velikom broju monaha koji su ovde boravili. To jedno od najstarijih srpskih naselja u Metohiji. 

U istorijskim izvorima Velika Hoča poznata je od 12. veka kada je Stefan Nemanja ovo mesto priložio manastiru Hilandaru, a Nemanjini potomci su potvrđivali dar Hilandaru i uvećavali hočanski metoh, tako da je u srednjem veku Velika Hoča bila jak privredni i duhovni centar sa 24 crkve i tri manastira i imala je i svoj trg,što je u srednjem veku bilo retko. Sama reč „trg“ izvorno je označavala prostor na kojem je bilo dozvoljeno trgovanje, a pošto su trgovima u srednjevekovnoj Srbiji uglavnom rukovodili Dubrovčani koji su često držali i monopol, tako je najverovatnije bilo i u slučaju sa hočanskim trgom. Nema sumnje da bi se Hoča razvila u veliki grad, da Balkan nije zadesila nesreća -osmanlijska osvajanja.

6. Dečani

Dečani,najveličanstvenija crkva u kojoj sam do sada bila.

Crkva zlosrećnog kralja,Stefana Dečanskog,oslepljenog od strane oca,ubijenog od strane sina.

Dečani-unutrašnjost

Izbrisan iz redosleda za nasleđivanje prestola,kao dete talac na dvoru kana Nogaja,kao mlad čovek oslepljen i poslat u Carigrad,žrtva dvorskih spletki i na kraju zatvorenik u Zvečanu,gde je najverovatnije stradao od ruke svoga sina Dušana.

A njegova crkva veličanstvena,lepa,upadljiva,visoka. Posvećena je sv.Nikoli Čudotvorcu kome se vladar molio za povratak vida.

Ne znam da li je na mene više utiska ostavila reljefna plastika,ili freske unutar crkve.

Još jedna loza Nemanjića je ovde predstavljena. Takođe, na slici gore možete videti Isusa Hrista sa isukanim mačem.Naslikan je i crkveni kalendar sa 365 prestava za svaki dan u godini. Tu je i istorijska kompozicija čuvene bitke kod Velbužda. 

Jako je neobičan reljef prikazan na donjoj slici gde stub drži lav pod čijim nogama se nalazi čovek.

Dečani-reljefna plastika

Crkvu čuvaju vojnici Kfora,zato što se nalazi u najnezgodnijem delu Kosova,pored granice sa Albanijom.

Pre ulaska se ostavlja lična karta,a broj ljudi unutar dvorišta je ograničen.

Dečani su visoki koliko su i dugački, oko 30m-zato ih i nazivaju Visoki Dečani. Predstavljaju spoj istoka i zapada u gradnji, a zidani su od ljubičaste dečanske breče i pećkog oniksa.

Dečani-izgled crkve

7.Pećka Patrijaršija

Na samom ulazu u Rugovsku klisuru,pored Pećke Bistrice nalazi se Pećka patrijaršija. Unutar manastirskog kompleksa je skupina pećkih crkava, koje na prvi pogled deluju kao da gledamo u jednu svetinju.Četiri hrama, čuvaju jedan drugog, našu istoriju, veru i tradiciju. Prvi hram je osnovan kao metoh manstira Žiče, po ugledu na njega danas nosi crvenu žičku boju.

Unutra hramova nalazi se tron na kojem se proglašavaju svi naši patrijarsi.

Centralna i najstarija crkva posvećena je Svetim apostolima. Podignuta je oko 1230. godine. Na severnom delu se nalazi hram posvećen Svetom Dimitriju. Deset godina kasnije arhiepiskop Danilo II sagradio je sa južne strane crkvu posvećenu Bogorodici Odigitriji i kapelu Svetog Nikole. Tom prilikom ozidana je i velika priprata kojom su sve građevine spojene u jednu veliku celinu. U unutrašnjosti manastira sačuvane su vredne freske iz XIII, XIV, XV i XVI veka.

Manastir je ženski a sestrinstvo se zdušno bori da očuva i zadrži kompleks.

Pečka patrijaršija

Da li smo se osećali bezbedno? Jesmo,mada su Dečani i Pećka Patrijaršija u područjima gde nema više Srba.

Čak smo u Peći seli u albanski restoran  i probali njihovo lokalno pivo (Peja pivo). Služili su nas lokalci-jedan stariji koji govori srpski i jedan mlađi koji ne zna ni reč srpskog,ali je bio jako uslužan i iskreno se videlo da se trudi oko nas.

Da li vam mogu preporučiti da obiđete znamenitosti koje smo mi obišli. Mislim da bi bilo poželjno da svako od nas bar jednom ode i vidi sve naše svetinje na Kosovu i Metohiji,jer ćete zasigurno doživeti prosvetljenje. Toliko lepote,istorije,kulture,vere je skladišteno na tim mestima. Zato nemojte oklevati,ako vam se ukaže prilika. Pravac naša južna pokrajina da spoznate šta smo tamo ostavili.