Oblast se nalazi na kraju Zlatnog roga, pa se sa okolnih brda može nesmetano videti putanja kojom se Zlatni rog pruža ka Bosforu. Upravo zato smo se posle vožnje od oko sat vremena, uputili ka Pierre Loti brdu na kojem je restoran istoimenog naziva. Stotinak stepenica ofarabanih u duginim bojama vodile su nas ka vrhu. Kroz desetak minuta bili smo na brdu, okruženi spomenicima, jer je ovo mesto na kojem su muslimani sahranjivali svoje pokojnike (nekada je ovo bila periferija Istanbula). Jedan put među spomenicima, vodio nas je do kafića skrivenog među velikim drvećem, sa najlepšim pogledom na Zlatni rog.

Kafić  je dobio ime po francuskom piscu Pjeru Leotiju koji je inspirisan boravkom u Istanbulu napisao dva romana, a najviše je voleo da sedi baš u ovom kafiću. Kažu da je ovde obitavao mesecima pišući svoju ,,Azijadu". Njegova slika visi na zidu kafea odakle pesnik, moreplovac i turkofil pozdravlja sve pristigle goste.

Posetili smo i enterijer restorana sređen poput enterijera otomanskih kuća, sa onim karakterističnim mirisom odstajalog drveta kakav se samo u takvim kućama sreće. Po uglu prostorije sećije (široka klupa pored zida prekrivena jastucima ili ćilimima), na patosu šaren ćilim,stolovi inkrustrirani sedefom, a na zidovima slike prošlosti.

Sa brda krenusmo gondolom. Ona omogućava da se nesmetano popnete na brdo ( u našem slučaju obratno), i košta samo 3 lire (0,3E otprilike). Kada siđete,obrećete se na  Eyup trgu, mestu u  Istanbulu, gde svaki pedalj ima istorijsku vrednost.

Koliko sam razumela, ovde je bio sahranjen neki arapski ratnik,saborac Muhamedov, koji se borio prilikom prvog arapskog  osvajanja Carigrada. Umro je, ne svedočeći o uspehu vojske, ali je njegova poslednja želja bila da bude sahranjen uz zidine Carigrada. Grob Abu Ayyub al-Ansarija su proglasili svetim (kao i grobove svih saboraca Muhamedovih koji su stradali prilikom osvajanja Istanbula), i on se danas nalazi u okviru dvorišta  Eyup džamije. 

Zbog svetosti mesta, svi ugledniji ljudi Istanbula želeli su da budu sahranjeni baš ovde.Mnogi sultani,veliki veziri, članovi suda,pesnici,umetnici i naučnici iamju grobove baš ovde. Među njima je i Mehmed Paša Sokolović, čije se turbe nalazi u blizini džamije.

Možda najinteresantnije je groblje dželata, na kojem su sahranjeni , kao što samo ime govori, dželati osmanske ere. Njima nije bilo dozvoljeno da budu sahranjeni na javnim grobljima, a sahrane su se odvijale samo noću. Njihovi nadgrobni spomenici su prazni bez imena i datuma, kako bi se izbegla odmazda porodica ubijenih.

Oko pet sati trgom odjekuje mujezinov poziv na molitvu. Žene u šarenim maramama žure ka ulazu držeći decu za ruke. Vratima se približavaju i muškarci koji prebiraju po molitvenim brojanicama.

Pobožni muslimani ovde dolaze na ,,zijaru"-hodočašće, sa nadom da će njihove želje i molitve biti uslišene.

Mi sedimo u obližnjem kafeu iz kojeg je odličan pogled na uzavreo trg i probamo ovdašnje specijalitete. Đuveč je neka vrsta peciva punjenog mesom, ali nema veze sa onim našim jelom. Kažu da ako se nađete u ovom kraju, ovaj specijalitet se ne propušta.

Trg (majdan) ispred džamije popločan je belim mermernim pločama, koje daju posebnu draž celom trgu. Na centralnom delu nalazi se velika fontana, koja pruža mogućnost da se rashladite u vrelim letnjim danima. Pored trga, nanizano je niz prodavnica sa različitom robom, uglavnom verskog karaktera, mada se, recimo, mogu naći i urme i različita mirišljava ulja sa Bliskog istoka. A ako krenete ulicom naviše, zabljesnuće vas odsjaj zlata, ovo je ulica gde ima najviše zlatarskih radnji, verovatno zbog toga što se u Ejup džamiju obavezno dolazi pre venčanja ili obrezovanja, pa se gosti mogu snabdeti poklonima. Čak smo i videli i mladence i par dečačića obučenih kao prinčevi, spremnih da za sunet (obrezivanje).

Običaj je da se dečaci starosti oko pet godina oblače u sjajna odela obrubljena ukrasnim trakama što blješte i upadaju u oči iz daleka, sa kapama nalik na turban. Roditelji ih dovode u džamije na molitvu par dana pre sunećenja.

Džamiju takođe posećuju i neudate žene koje dolaze da se pomole za muža i potomstvo, kao i studenti i bolesnici koji se mole da polože ispite i za zdravlje.

Pre ulaska u džamiju, častili su nas ratlukom, u čast nadolazećeg Bajrama. Svi su uveliko u pripremama za taj veliki praznik, a grad je zablistao u hiljadama crvenih turskih zastavica, okačenih na svakom trgu.

Prošetali smo dvorištem džamije, mada se ja nisam osećala prijatno, bojeći se da im ne zasmetaju stranci na ovako svetom mestu. Ali su svi bili ljubazni, meni su pokazali da pokrijem glavu, pošto gologlave žene ne mogu da uđu u verski objekat.

Umesto fontane-šedrvana, u dvorištu džamije , nalazi se velika zelena površina u kojoj su zasađeni platani. Ovo drveće predstavlja u neku ruku sveto drvo, koje omogućava da se blagoslovi svetog mesta prenesu na ljude koji se njemu mole. Upravo zato ih je Mehmed I Osvajač zasadio pored groba Abu Ayyub al-Ansarija, da bi se prvi i poslednji muslimanski osvajač Carigrada povezali međusobno u svojoj misiji.

Pored džamije se nalazi ovo ograđeno mesto gde se može kupiti pšenica i hraniti golubovi. Imala sam utisak da ima neke veze sa verom, a kasnije sam i uspela da otkrijem šta znači- prorok je rekao: Hranjenje ptica je čin obožavanja.

Četvrt oko džamije puna je starih drvenih kuća različitih boja, i slikajući se pored jedne, privukli smo pažnju postarijeg čoveka. On nam je prišao i obratio nam se na srpskom. Čovek ima oko sedamedesetak godina i majka mu je bila ambasador u Beogradu. Zove se Junus. Kaže da voli Balkan i naš narod, i da mu je žao što toliko patimo. I želeo je da nas odvede na ručak kao znak opšte poznatog turskog gostomprimstva. S obzirom da smo i mi i on imali druge planove, samo se srdačno pozdravismo i nastavismo svojim putem.

U nastavku ulice nalaze se obale Zlatnog roga, na kojem je načičkano mnoštvo gondola. One služe za vožnju preko Zlatnog roga, ili po rogu, kako izaberete i jako su interesantne. Vožnja košta oko 35 lira (oko 3,5E) po gondoli, nezavisno koliko je ljudi, ili 2,5 lira (oko 0,25E) preko roga, šta god da izaberete. Preko puta je Miniataturk, izložba minijaturnih građevina iz cele Turske, pa je ovo najlakši način da dođete do njega.

I lutajući okolo i upijajući atmosferu, završili smo obilazak ovog dela Istanbula. Da li bih vam preporučila posetu? Svakako, ako volite da probate drugačiju atmosferu Istanbula, protkanu mirom i tišinom, da saznate nešto o istoriji i religiji stanovnika ovog grada i da vidite nešto konzervativniji deo grada na Bosforu. Takođe, za žene koji vole tursku modu, ovde ćete naći veliki broj prodavnica sa isključivo turskom, a jako povoljnom garderobom.

Posetu možete spojiti sa obilaskom Fenera i Balata, pošto su blizu, mada se tematski jako razlikuju.

Mi smo do Eyupa došli autobusom, ali postoje direktne linije iz Uskudara, Karakoya i Eminonua.

Do sledećeg obilaska,

Pozdravlja vas Putoljub.