Konja i Rumi I
6/11/2014
nadjite me na fejsu: Putoljub
Prvo sam čula za Rumija….za Konju sam tek kasnije saznala...Da bi se spoznala svetost mesta na kom smo bili, trebalo bi upoznati život jednog od najvećih pesnika islama, koji je pisao na perzijskom jeziku.
Rumiju je bilo trideset i sedam kada je upoznao veoma
važnu ličnost u svom životu. Šems je bio dvadeset, a možda i trideset godina
stariji. Bio je to vatreni Bogočovek, biće koje nije znalo za kompromise. Nosio
je stari crni plašt. Imao je naizmenične periode ushićenog duševnog zanosa i
fizičkog, zidarskog posla. Kad god bi se oko njega okupili učenici, a to
nije bila retkost, on bi se ogrnuo plaštom, oprostio se od njih i otišao.
Prvo sam čula za Rumija….za Konju sam tek kasnije saznala...Da bi se spoznala svetost mesta na kom smo bili, trebalo bi upoznati život jednog od najvećih pesnika islama, koji je pisao na perzijskom jeziku.
Rođen je 1207. godine u današnjem
Avganistanu.
Potiče iz ugledne porodice, a njegov otac Bahaudin Velad je bio veliki učenjak.
Pred najezdom Mongola,
ili zbog dvorskih intriga kojima je njegov otac Bahaedin postao izložen,
njegova porodica napušta Balh.
Nakon nekoliko godina putovanja kroz razne oblasti
Istoka, porodica se najzad nastanjuje u gradu Konja,
gde je Bahaedin uspeo da dobije
položaj profesora teologije. Konja se nalazila u istočnoj Anadoliji, u oblasti
koja se nazivala Rum (prema Rimskom, tj. Istočnom rimskom carstvu — Vizantiji),
po čemu je budući pesnik dobio svoj nadimak Rumi.njegov nadimak Mevlana a na
farsiju znači "naš vodič" ili "naš gospodar".
Centralna zagonetka Rumijevog života svakako je bio taj
Šems iz Tabriza, naelektrisani čudnovati lutalica sa
harizmom pustinjskog vetra. Pre njihovog susreta, Šems
je klečao i molio se za prijatelja koji bi mu bio ravan po
produhovljenosti. Začuo se glas: A šta ćeš dati zauzvrat? ''Svoju
glavu.'' Dželaludin iz Konje je tvoj prijatelj.
Došao je Rumiju kada je ovaj bio spreman da
primi njegovu tajnu. Ostalo je zapisano i to da se u njihovom
kasnijem odnosu nije moglo razlučiti ko je tu zapravo bio
učitelj a ko učenik.
Neke izreke prže dušu dok je ne sprže i oslobode je
opštih i posebnih navika i svih okolnosti u kojima je rođena. Kad je Šems
prilikom njihovog prvog susreta pobacao Rumijeve knjige – uključujući i zapise
duše njegovog oca Bahaudina – u gradsku fontanu pored koje je ovaj držao besede
pred masom sveta, Rumi ga je upitao: «Ko si ti i šta to radiš?» Šems je rekao:
«Sada moraš da živiš ono što si čitao i o čemu si govorio.» Rumi je pogledao
knjige u vodi. «Možemo da ih izvadimo», rekao je Šems. «Biće potpuno suve.»
Podigao je jednu knjigu da ga uveri. Sasvim suva. «Ostavi ih», rekao je Rumi.
Njihov susret i potonji sohbet (mistično
opštenje, obično bez reči) doveli su do novih priča i zanosnih slika iz
carstva mistične svesnosti i ljubavi. Njihovo Prijateljstvo ostalo je
jedna od velikih tajni. Rumijevo pesništvo je neprekidno i uzbuđeno
odjekivanje tog prijateljstva. Međutim, neki ljudi u derviškoj
zajednici bili su ljubomorni. Nisu imali poverenja u Šemsa i ljutilo ih je što
je njihovog učitelja odvratio od poučavanja. Prisilili su ga da ode u Damask,
ali Rumi ga je pozvao da se vrati. Njihovo razdvajanje na telesnoj ravni
odigralo se četiri godine kasnije, 5. decembra 1248. Postoje neslaganja o tome
kako je Šems nestao. Glasina da su ga ubili Rumijevi ljubomorni sledbenici po
svoj prilici je neosnovana. Ono što zasigurno znamo je ovo što
imamo, ove pesme natopljene tugom i ushićenjem. Rumi je u bolu počeo
da kruži oko direka u svojoj bašti i da kazuje poeziju koja se smatra
najiskrenijim i najuzbudljivijim zapisom koji imamo o potrazi za božanskim
drugarstvom. Iz česme – potekao je Šemsov plamen.
Rumi je neko vreme krstario u potrazi za Šemsom, sve dok
jednog dana u Damasku nije shvatio da više ne mora da ga traži. Osećao je i
znao da Šems prebiva u Večnosti, i da je on, Rumi, upravo deo
nje. Iz te spoznaje krenule su pesme.
Prijateljstvo sa Šemsom od Tabriza – taj
neiskaziv a ipak osobit odnos – Rumiju je
razorilo same temelje religije. Prijateljstvo je postalo njegovo
bogosluženje. On ne ističe važnost molitve toliko koliko važnost neprestanog drugovanja.
Rumi nastavlja da piše inspirisan "božanskim"
ljudima. Pod utiskom ličnosti Salahudina Zarkuba, jednostavnog, nepismenog
čoveka čiste duše, piše oko 70 gazala. Nakon Salahudinove smrti, njegov učenik
Husamedin Čelebi, takođe slavni sufija, mu služi kao inspiracija da napiše
svoju najpoznatiju poemu Masneviju,
koja spada u najviše uzlete ljudske misli.
Rumi umire u Konji (današnja Turska) 17.
decembra 1273. godine. Njegovoj sahrani je prisustvovalo na hiljade stanovnika
grada, bilo da su muslimani, hrišćani ili
jevreji. On
sam je ostavio amanet da mu na sahrani svira muzika. Ta noć ostaje poznata kao
Noć venčanja (Šabe Arus), i od tada svake godine dolazi reka njegovih
poštovalaca iz celoga sveta na njegovo turbe.
Nakon Mevlanine smrti, njegov sin organizovao je derviški
red — mevlevija — koji će u narednim vekovima imati veoma snažan uticaj na
politički, socijalni i ekonomski život Otomanske imperije — svi otomanski
sultani pripadali su Mevlinim misticima. Tek u moderno doba, početkom
dvadesetog veka, Ataturk je zabranio ovaj red, ali krajem pedesetih
revitalizovana je loža u Konji, kao veoma važna kulturno-istorijska baština
ovog grada.
Na kraju mevlevijske inicijacije stiže se do stanja
potpune ushićenosti zvanog hulul. Rumijevo pesništvo daje nam ukus tog transa,
izvesnu predstavu o njemu, kao i o drugim stanicama na duhovnom putu. Samo, taj
trenutak inicijacije (iliti posvećenja) o kojem Rumi govori može da nastupi u
skoro svakom trenutku našeg života. To je naš rad u nevidljivom, veza sa
Bogom! Rumi kaže da u tom radu treba da budemo marljivi barem koliko i u
svakodnevnom poslu.
-iz razlicitih izvora sa neta-
0 коментара
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.