Konja i Rumi I

6/11/2014

nadjite me na fejsu:   Putoljub
Prvo sam čula za Rumija….za Konju sam tek kasnije saznala...Da bi se spoznala svetost mesta na kom smo bili, trebalo bi upoznati život jednog od najvećih pesnika islama, koji je pisao na perzijskom jeziku.
Mevlana Dželaludin Rumi - filozof, teolog, pravnik, pesnik i sufi mistik iz 13. veka.
Rođen je 1207. godine u današnjem Avganistanu. Potiče iz ugledne porodice, a njegov otac Bahaudin Velad je bio veliki učenjak. Pred najezdom Mongola, ili zbog dvorskih intriga kojima je njegov otac Bahaedin postao izložen, njegova porodica napušta Balh.
Nakon nekoliko godina putovanja kroz razne oblasti Istoka, porodica se najzad nastanjuje u gradu Konja, gde je Bahaedin   uspeo da dobije položaj profesora teologije. Konja se nalazila u istočnoj Anadoliji, u oblasti koja se nazivala Rum (prema Rimskom, tj. Istočnom rimskom carstvu — Vizantiji), po čemu je budući pesnik dobio svoj nadimak Rumi.njegov nadimak Mevlana a na farsiju znači "naš vodič" ili "naš gospodar".
 
Rumiju je bilo trideset i sedam kada je upoznao veoma važnu ličnost u svom životu. Šems je bio dvadeset, a možda i trideset godina stariji. Bio je to vatreni Bogočovek, biće koje nije znalo za kompromise. Nosio je stari crni plašt. Imao je naizmenične periode ushićenog duševnog zanosa i fizičkog, zidarskog posla. Kad god bi se oko njega okupili učenici, a to nije bila retkost, on bi se ogrnuo plaštom, oprostio se od njih i otišao.
Centralna zagonetka Rumijevog života svakako je bio taj Šems iz Tabriza, naelektrisani čudnovati lutalica sa harizmom pustinjskog vetra. Pre njihovog susreta, Šems je klečao i molio se za prijatelja koji bi mu bio ravan po produhovljenosti. Začuo se glas: A šta ćeš dati zauzvrat? ''Svoju glavu.'' Dželaludin iz Konje je tvoj prijatelj.
 

 
Došao je Rumiju kada je ovaj bio spreman da primi njegovu tajnu. Ostalo je zapisano i to da se u njihovom kasnijem odnosu nije moglo razlučiti ko je tu zapravo bio učitelj a ko učenik.

Neke izreke prže dušu dok je ne sprže i oslobode je opštih i posebnih navika i svih okolnosti u kojima je rođena. Kad je Šems prilikom njihovog prvog susreta pobacao Rumijeve knjige – uključujući i zapise duše njegovog oca Bahaudina – u gradsku fontanu pored koje je ovaj držao besede pred masom sveta, Rumi ga je upitao: «Ko si ti i šta to radiš?» Šems je rekao: «Sada moraš da živiš ono što si čitao i o čemu si govorio.» Rumi je pogledao knjige u vodi. «Možemo da ih izvadimo», rekao je Šems. «Biće potpuno suve.» Podigao je jednu knjigu da ga uveri. Sasvim suva. «Ostavi ih», rekao je Rumi.

Njihov susret i potonji sohbet (mistično opštenje, obično bez reči) doveli su do novih priča i zanosnih slika iz carstva mistične svesnosti i ljubavi. Njihovo Prijateljstvo ostalo je jedna od velikih tajni. Rumijevo pesništvo je neprekidno i uzbuđeno odjekivanje tog prijateljstva. Međutim, neki ljudi u derviškoj zajednici bili su ljubomorni. Nisu imali poverenja u Šemsa i ljutilo ih je što je njihovog učitelja odvratio od poučavanja. Prisilili su ga da ode u Damask, ali Rumi ga je pozvao da se vrati. Njihovo razdvajanje na telesnoj ravni odigralo se četiri godine kasnije, 5. decembra 1248. Postoje neslaganja o tome kako je Šems nestao. Glasina da su ga ubili Rumijevi ljubomorni sledbenici po svoj prilici je neosnovana. Ono što zasigurno znamo je ovo što imamo, ove pesme natopljene tugom i ushićenjem. Rumi je u bolu počeo da kruži oko direka u svojoj bašti i da kazuje poeziju koja se smatra najiskrenijim i najuzbudljivijim zapisom koji imamo o potrazi za božanskim drugarstvom. Iz česme – potekao je Šemsov plamen.

Rumi je neko vreme krstario u potrazi za Šemsom, sve dok jednog dana u Damasku nije shvatio da više ne mora da ga traži. Osećao je i znao da Šems prebiva u Večnosti, i da je on, Rumi, upravo deo nje. Iz te spoznaje krenule su pesme.

Prijateljstvo sa Šemsom od Tabriza – taj neiskaziv a ipak osobit odnos – Rumiju je razorilo same temelje religije. Prijateljstvo je postalo njegovo bogosluženje. On ne ističe važnost molitve toliko koliko važnost neprestanog drugovanja.

Rumi nastavlja da piše inspirisan "božanskim" ljudima. Pod utiskom ličnosti Salahudina Zarkuba, jednostavnog, nepismenog čoveka čiste duše, piše oko 70 gazala. Nakon Salahudinove smrti, njegov učenik Husamedin Čelebi, takođe slavni sufija, mu služi kao inspiracija da napiše svoju najpoznatiju poemu Masneviju, koja spada u najviše uzlete ljudske misli.

Rumi umire u Konji (današnja Turska) 17. decembra 1273. godine. Njegovoj sahrani je prisustvovalo na hiljade stanovnika grada, bilo da su muslimani, hrišćani ili jevreji. On sam je ostavio amanet da mu na sahrani svira muzika. Ta noć ostaje poznata kao Noć venčanja (Šabe Arus), i od tada svake godine dolazi reka njegovih poštovalaca iz celoga sveta na njegovo turbe.

Nakon Mevlanine smrti, njegov sin organizovao je derviški red — mevlevija — koji će u narednim vekovima imati veoma snažan uticaj na politički, socijalni i ekonomski život Otomanske imperije — svi otomanski sultani pripadali su Mevlinim misticima. Tek u moderno doba, početkom dvadesetog veka, Ataturk je zabranio ovaj red, ali krajem pedesetih revitalizovana je loža u Konji, kao veoma važna kulturno-istorijska baština ovog grada.

Na kraju mevlevijske inicijacije stiže se do stanja potpune ushićenosti zvanog hulul. Rumijevo pesništvo daje nam ukus tog transa, izvesnu predstavu o njemu, kao i o drugim stanicama na duhovnom putu. Samo, taj trenutak inicijacije (iliti posvećenja) o kojem Rumi govori može da nastupi u skoro svakom trenutku našeg života. To je naš rad u nevidljivom, veza sa Bogom! Rumi kaže da u tom radu treba da budemo marljivi barem koliko i u svakodnevnom poslu.
-iz razlicitih izvora sa neta-

You Might Also Like

0 коментара

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

Instagram