Pirin

8/11/2014

Planina Pirin je nazvana po Perunu, Bogu grmljavine i munja drevnih Slovena. Ovako kamenita i moćna, verovatno je budila maštu naših predaka, te su je povezivali sa svojim moćnim Bogom. Ovoga puta bila je gostoljubiva prema nama. Osvojili smo njene vrhove bez teškoća.
Većinu planinskog masiva Pirina čini Nacionalni Park Pirin, koji od 1983. godine pripada UNESCO prirodnom svetskom nasleđu. Vihren je njen najviši vrh, a posle Musale i Olimpa, treći po visini vrh na Balkanu.
Polako napredujemo ka Vihrenu. Oko nas tanak zeleni tepih, većinom pohaban, ispod koga proviruje golet.


Otvaraju nam se  pogledi na masivne kupe, prošarane oskudnim zelenilom i malim jezerima. U daljini protrčaše divokoze.
Prvi put sam videla runolist. Neobičan cvet  je  simbol turističke zajednice Bugarske.

Polako napreduje uspon. Idemo po kamenitom terenu, vijugajući serpentima levo-desno. Vrh je delovao blizu, ali uspon traje. Sem kamenja,trave i kolega planinara, ništa više nije u našem vidiku. Svako korača za sebe, zastajući povremeno da uhvati dah, ili napravi koju fotku.
I konačno na Vihrenu-najvišem vrhu Pirina,2914m
 
Kad nam to magla dozvoli, uživamo u prelepim pejzažima.
Trebalo nam je oko 3 sata da se popnemo na Vihren, pa smo nakon kratke pauze  sišli atraktivnom stazom do prevoja izmedju Vihrena i Kutela II, odakle se penjemo do Končeta. Zašto je staza atraktivna? Strma i stenovita, zahteva veliku koncentraciju za silazak i pravi je izazov.
Medjutim, izazov nas je tek čekao!
Bilo je zanimljivo napredovati  prema prevoju koji je uzan, i posmatrati ljude iznad nas.Na grebenu  je  kretanje omogućeno samo uz sajlu.
Pogledate li fotografiju gore, na grebenu su vidljive sićušne tačkice. To su planinari koji su se dvonoške ili četvoronoške kretali po stazi. Bilo je gore gotovo neiskusnih ljudi, koji nisu ni znali šta ih čeka, turista koji su želeli da se popnu bez opreme...Na vrhu sam zatekla Engleskinju koja je uz viku objašnjavala svom vodiču kako je mogla dobiti srčani udar...da je znala šta je čeka nikad ne bi krenula gore jer sa ona zapravo boji visine...
Na prevoju Končeto /2850m/. Odavde pucaju pogledi na  goleti...Staza je osigurana sajlom. Levo i desno je provalija. Za one koji se plaše visina, ovo nije preporučljiva maršuta. Ja sam osećala uzbudjenje i divljenje. Priroda iz ovog ugla deluje veličanstveno i moćno. Utisak je kvarila jedino magla, koja se u repovima navlačila na oštrice vrhova oko nas.
Magla se igrala sa nama. Smanjivala nam je, pa povećavala vidjivost, propuštajući svetlost čas na jednom kraju , čas na drugom.
Stigli smo do sledećeg cilja-Banjskog Suhodola.
Odmaramo se i uživamo u pogledu. Ovde je svaka reč suvišna. Potrebna je samo tišina.
Odatle opet preko prevoja Končeto, uz sajle do Kutela I i     Kutela II
Na baš široka staza, vodi nas ka vrhu.
Ali i u ovakvom kršu, ima rastinja.

 



Zasluženi odmor
u povratku



I spuštanje nije bilo nimalo lako. Trebalo je paziti da se ne sapleteš o koji kamen, ili sklizneš niz par sićušnih koji se su runili ispod stopala. Ali je zadovoljstvo kad smo konačno stigli do planinarskog doma, bilo ogromno.

You Might Also Like

0 коментара

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

Instagram