Kanlica

7/16/2021

Ovaj deo Istanbula neobično je miran, čini se kao da smo došetali u neki grad u provinciji Turske. Nema ljudi na ulicama, nema gužve. Nalazi se u oblasti Beykoz, u azijskom delu Istanbula.



Ime je dobio, kažu,po specifičnoj boji mleka koje su davale krave napasajući se na okolnim pašnjacima. Naime, mleko je bilo ružičasto crveno, pa su i oblast nazvali kanlica-krv crvena boja.

Među stanovnicima Istanbula ovaj deo je poznat po jogurtu-poslastici zbog koje smo se mi vozili sat vremena, ne bi li je probali. Naravno, nismo ovamo krenuli samo zbog jogurta, ali to nam je bilo na vrhu spiska za obilazak.


Seli smo u tradicionalni turski restoran Ismail Aga Kahvesi sa pogledom na Bosfor, a svi ljudi koji su boravili ovde jeli su jogurt, a šta bi drugo! Prva kašicica koja je završila u mojim ustima izazvala je razočarenje, oh pa ovo je obično kiselo mleko! Međutim, kada se tom mleku doda šećer u prahu, dobija se zaista božanstvena poslastica, poput sladoleda. Ovde ga čak jedu i sa marmeladom.







Dalji put nas je vodio pored starih drvenih kuća ka vrhu brda na kojem se nalazi Hidiv Kasri, prelep letnjikovac, nekada dom jednog egipatskog moćnika, danas restoran okružen rascvetalim vrtovima.



Restoran je samouslužnog tipa i jako pristupačan cenama. Ovde smo probali još jedno tursko pecivo koje se zove gozleme, neku vrstu tanke pite punjene različitim nadevima.



Kada smo se odmorili, krenuli smo da istražujemo oblast. Neverovatan mi je stepen urednosti koji ovde vlada i način na koji su rasporedili biljke na travnjacima.

Oko restorana postoji kružna staza koja vas vodi ka jednom od najvećih vodopada koje sam do sada videla, kao vrhunac obilaska za današnji dan.


Spustili smo se ka luci i vratili do Uskudara, mesta odakle se hvata brod za evropsku stranu. Pošto je još bilo rano, otšetali smo do Devojačke kule, mesta koje Turci zaista vole da posećuju. Ovde su uvek gužve, koje povećavaju i trgovci koji prodaju čaj i kafu i one čuvene turske đevreke, koje svi turisti hrle da probaju. Mada ih i lokalci obožavaju.




Uz obalu smo videli i prodavce neke ćudne šećerne paste, koju prodaje u posudi u vidu tepsije, podeljene na pet odeljaka sa smesom različitih boja.Svaka boja ima svoj drugačiji ukus, mota se oko štapića, nakon čega mekana karamela postaje čvrsta, a dodatno se obrađuje limenovim sokom. Mogu se prodavati kao lizalica, umotana u spiralni oblik ili u malim posudicama, kao za sladoled.

Ovaj tradicionalni slatkiš potiče još iz doba Osmanlija, iz Manise, grada egejske regije nedaleko od Izmira. Zove se macun.Legenda kaže da je majka Sulejmana Veličanstvenog, bila teško bolesna nakon sultanove smrti. Kada nisu pronadjeni odgovarajući lekovi, u Manisi je pripremljena posebna pasta, napravljena od mnogih biljaka i začina (tačnije 41 različita vrsta) i poslata Sultaniji. Lek je pomogao bolesnoj sultaniji, a Hafsa Sultan je toliko bila impresionirana da je naredila da se ovaj čudesni lek baci sa minareta i kupola džamija i podeli stanovnicima. Manisa i dan danas ima godišnji “


Macun Festival
” koji se održava prvog dana proleća. Danas je smesa zapravo šećerna pasta, i prodaje se kao turistička atrakcija.

Sa macunom završavamo obilazak za današnji dan.

Pozdravlja vas

Putoljub




You Might Also Like

0 коментара

Instagram