Idemo dalje u pravcu Linhenštajna.
Oko nas predivna priroda. Ne prestajem da gledam kroz prozor. Planine pomešane sa zelenilom, divni prizori iz slikovnica o Hajdi.
Kneževina
je nastala tako što je porodica Linhenštajn želela posed na kojem bi imala
direktnu vlast uz cara cv Rimskog carstva., na čijoj bi se teritoriji taj posed
i nalazio. Tako su kupili posed Šlosberg i grofoviju Vaduc 1712.godine, a 1719.
nemačko-rimski car Karlo IV proglasio je kneževinu Linhenštajn.
Bil Brajson kaže da je sve u vezi sa
Linhenštajnom smešno. Za početak smešno je mali. On je jedini preostali delić
rimske imperije, tako nezanimljiv da članovi vladajuće porodice nisu došli da
ga obidju 150 godina. Ima dve političke partije, poznate kao Crveni i Crni,
koje odlikuje takav manjak ideoloških razlika da dele istu krilaticu:,, Vera u
Boga, kneza i otadžbinu“. Linhenštajn se poslednji put vojno angažovao 1866,
kada je osamdeset vojnika poslato u rat protiv Italije. Niko nije poginuo.
Štaviše-ovo će vam se svideti-vratilo ih se osamdeset i jedan, jer su putem
stekli drugara. Dve godine kasnije, shvativši da Linhenštajn neće pobediti
nikog, knez je raspustio vojsku.
Linhenštajn je najveći proizvodjač pakovanja za
kobasice i veštačkih zuba na svetu. Njegov jedini zatvor tako je mali da se
hrana za zatvorenike šalje iz obližnjih restorana. Da bi se dobilo
državljanstvo, valja održati referendum u kandidatovom selu, a ako je rezultat
povoljan sledi glasanje Vlade. No to se nikad ne dešava i stotine porodica koje
žive u Linhenštajnu generacijama i dalje se smatraju strancima.
Ovde
je danas daleko više firmi nego li žitelja, zato što su omogućili poreske
olakšice, te mnoge firme imaju jedino poštanske sandučiće i fiktivna sedišta u
Linhenštajnu.
Vaduc
je glavni grad. Predivne skulture u centru grada, maketa dvorca na ulazu na šetalište,
i mnogo, mnogo sremuša uz putanju prema vrhu, koja vodi do palate i zvanične
rezidencije princa Linhenštajna.
Smatra
se da je dvorac nastao negde u 12. veku i njegova istočna strana je najstarija.
Debljina zidova dvorca u prizemlju iznosi oko 4m.
Danas zamak nije otvoren za javnost i moguće je doći samo do glavne kapije. Ispred kapije je stajao moderan traktor koji je skupio upravo pokošenu travu. Pred dvorcom nepregledno zelenilo i par ucvalih japanskih trešanja.
Spustismo
se puteljkom kojim smo došli do centra, pa odatle do Muzeja pošatnskih maraka.
Ovaj muzej priča priču o istoriji Linhenštanskog poštanskog servisa.
Na zadnjem spratu muzeja je sasvim drugačija postavka. Posvećena je modernoj umetnosti, i u blještavoj belini prostorije postavljena je gomila stalaka, kao umetnički izraz. Ljubazna žena, kustos muzeja, sama se ponudi da na s slika. Tako postasmo jedina pokretna stvar u neobičnoj umetnosti :) .
Na zadnjem spratu muzeja je sasvim drugačija postavka. Posvećena je modernoj umetnosti, i u blještavoj belini prostorije postavljena je gomila stalaka, kao umetnički izraz. Ljubazna žena, kustos muzeja, sama se ponudi da na s slika. Tako postasmo jedina pokretna stvar u neobičnoj umetnosti :) .
Produžismo dalje do Parlamenta koji je napravljen od žutih ciglica. One su način raspoznavanja grada sa juga. Ovaj kompleks je završen 2008. Godine, a projektovao ga je nemački arhiteka Geriz, i dobio jednu od najprestižnijih nagrada za ovo delo... ciglice jesu crvene, ali me asociraju na bajku Čarobnjak iz Oza i Doroti koja prati put od ciglica.....
