Putoljub

Тvrđаvа Rаm nаlаzi sе nа оbаli Dunаvа, оkо 25 km sеvеrоistоčnо оd Pоžаrеvcа, izmеđu Kоstоlcа i Vеlikоg Grаdištа.

Jako se lako stiže do tvrđave iz Požarevca, dovoljno je samo da pratite navigaciju.

Tvrđava je rekonstruisana u skorije vreme, i zaista je vredi posetiti.

Smeštena je na steni koja se spušta ka Dunavu, a pretpostavlja se da je grad podignut nasuprot tvrđave Haram koja se nalazila na drugoj strani reke,i od koje danas nije ništa ostalo. O tome ću vam pričati malo kasnije.

Kako je nastala tvrđava? Ovde su nađeni ostaci antičkog i rimskog utvrđenja.

Za Ram su se otimali Ugari, Vizantijci, Turci.

Prva legenda o postanku naselja Ram vezuje se za osnivače Rima,ni manje ni više nego braću Romula i Rema.  Izvesno je da je u naselju Ramu boravio  i zloglasni Hunski vođa Atila, poznatiji pod nadimkom Bič božiji, pa čak i Aleksandar Makedonski. 

Turski izvori ovo naselje zovu Ihram Haram.

Legenda veli da je turski sultan Bajazit II, obilazeći svoje vojnike, zastao da se odmori na brežuljku sa koga se pružao lep pogled na Dunav, i suprotnu ugarsku stranu (Dunav je bio granica između Turske i Ugarske).Sedeći tako na prostirci- ihramu (turski naziv za ćilim), kažu da je zaspao. Kada se probudio osećao se kao preporođen. Posle je naredio da se na mestu njegovog ihrama sagradi tvrđava, koja je po ihramu i dobila ime. Istorijski izvori govore da je današnja tvrđava delo upravo Bajazita II. Letopisi su zabeležili da je Bajazit II (1430-1512) posle smrti Mehmed Paše, preuzeo vlast i obnovio Ram i Kulič (takođe tvrđava)za potrebne borbe vatrenim oružjem. Kule imaju veliki broj otvora za topove,čak 36, mnogo više nego Kalemegdanska tvrđava.

Cena ulaznica za pojedinačne posete je 300 dinara, dok je za grupne posete 200 dinara po osobi.

Radno vreme Ramske tvrđave je od 10h do 21h, a ture sa vodičem su na svakih sat vremena zaključno sa turom koja počinje u 17h. Mi smo išli samostalno, dobili smo audio vodič, pomoću koga smo saznali puno zanimljivih činjenica o Tvrđavi, pa vam propručujem da ga koristite (ulazi u cenu karata).

Preporučujem da obujete ravnu obuću, s obzirom da su stepenice jako strme, pa je teško savladati ih u štiklama. Možete obići sve kule i prošetati se bedemima.

Kada se nađete u Ramu, osetite nekako tu posebnu vrstu energije koju mesto nosi. Ipak su ovde bitisali mnogi narodi počev od Kelta,koju su baš tu napravili svetilište, preko Rimljana koji su duž Dunava dizali utvrđenja, preko Turaka koji su obnovili utvrđenje i dali mu novi oblik, pa do naših koji su u mnogome stradali u Prvom svetskom ratu baš na ovim zidinama....

Sem tvrđave i karavanseraja u okviru kojeg je kasnije nikla crkva posvećena Arhanđelu Mihajlu, nema mnogo vidljivih tragova ostalih civilizacija.

U sred tvrđave nalazi se grobnica nekog Rimskog vojskovođe(Turci je nisu dirali, sagradivši utvrđenje oko nje), i ispod tvrđave moguće je naći tablu posvećenu Jupiteru,kao oznaku da su Rimljani u okviru stene isklesali hram, ali sem toga, ima samo loše tretiranih arheoloških tragova prethodnih civilizacija.

Preko puta tvrđave Ram, nalazila se tvrđava Haram, na čijim je temeljima nikao dalekovod, koji treba da bude povezan preko Dunava sa dalekovodom koji je napravljen na susednom brdu, na temeljima antičke tvrđave Lederata. Tako da umesto obnovljene sve tri tvrđave, povezane mostom kao što su pre skoro 2000 godine bile Haram i Lederata, dobili smo jednu obnovljenu i dve bandere povezane žicama.

Ledarata i Haram su Tajanove tvrđave, i nekih hiljadu godina su starije od Ramske tvrđave, ali o njima se teško može naći bilo kakav zapis.

Kopajući po interenetu, uspela sam da pronađem podatak, da je ova, arheološki malo istražena tvrđava, potopljena izgradnjom hidrocentrale Đerdap 2! Nalazila se pored ušća Brzave, na ostrvu Sapaja, nasuprot Ramu. Sem ove tvrđave, postoje i ostaci Kulič grada, koji je zarastao u travu i o njemu se takođe malo zna(više o tome možete pročitati ovde).

Blizu Ramske tvrđave nalazi se spomenik, posvećen ratnicima Dunavske divizije stradalim u I svetskom ratu.

Vratimo se na karavanseraj koji sam malopre pomenula. Napravljen je u XV veku, i njegove zidine zu zaista dobro očuvane. S obzirom da je ovde bila granica između turskog i austrougarskog carstva, podignut je smeštaj trgovaca koji su donosili robu i iz jedne i iz druge carevine. U prizemlju karavan seraja su izlagali tu robu, a na spratu spavali.

Kasnije, u XIX veku, unutar zidina nikla je crkva, koja je bila od blata. Ovu su crkvu obnovili i podigli novu, od čvršćeg materjala. Meni je ovaj spoj kultura na jednom mestu, sasvim prirodan i normalan, mada ima nekih koji se ne bi složili sa tim.

Ramska tvrđava važi za mesto gde su najlepši zalasci sunca. Nismo imali vremena da sačekamo zalazak, ali sam uverena da je zaista tako. Sa zidina tvrđave vidi se Dunav, širok u ovom delu skoro četiti kilometara. Kada se crvenilo umirućeg Sunca okupa u širokom ogledalu dunavske vode, prizor mora biti impozantan. 

Do vojvođanske strane može se skelom. S obzirom da je vreme korone, ne znam kako funkcioniše, pa nismo želeli da rizikujemo,iako smo prvobitno planirali da nastavimo put do Deliblatske peščare.

Na doku gde pristaje skela, dva ljupka psa dočekuju posetioce. Kažu da vole da se voze skelom i da prelaze sa jedne strane Dunava na drugu.

Pored je i kafana u kojoj možete popiti ili pojesti nešto, ako vam treba okrepljenje. Zapravo, mislim da je kafana nikla u nekadašnjoj zgradi gde se odlagala roba za carinjenje. U oslobođenoj Srbiji od Turaka, upravo je ovde bila carina, a Vuk Stefanović Karadžić radio je kao carinik.

Baš sam se raspisala, ali moram vam ispričati još nešto. Istražujući, naišla sam na jednu,meni interesantnu priču,koja je delimično vezana i za tvrđavu Ram.

Vojvoda Milenko Stojković bio je jedan od vođa I srpskog ustanka u kojem se borio rame uz rame sa Karađarđem. Bio je hrabar, neustrašiv junak. Ali je u istoriji ostao zabeležen kao jedini srpski vojvoda za koga se sa sigurnošću zna da je držao harem, koji je funkcionisao u potpunosti kao i turski.

Vojvoda je,navodno još pre ostvajanja utvrđenja u Ramu imao nekoliko žena. Nakon što je zauzeo ovaj turski grad, ušao je u harem komandanta grada i odatle zarobio par žena koje su mu se najviše dopale. Po priči, ukupan broj žena u haremu bio je 42, a mnoge od ovih žena smatrane su “srećnicama” jer su se tako spasle bede ili progona u turske krajeve gde nisu imale nikog svog.

Sve žene su služile isključivo Milenka. Osim noćnih zadovoljstava, one su bile zadužene i da kuvaju, brinu o odevanju vojvode, donose mu ćibuk i kafu i dvore ga u svakom trenutku. One su bile zadužene i da brinu o gostima koji bi dolazili kod Milenka, a nekima od ovih zvanica vojvoda je dozvoljavao da provode noći sa njima.

Čak su i putovale sa njim.Na put bi sa sobom vodio četiri ili pet najdražih robinja koje bi se starale da vojvoda u trenucima odmora ima sve što mu je potrebno.

Sa druge strane, kada bi se neke žene “zasitio” Milenko bi joj uz bogat miraz, nalazio muža među svojim slugama i vojnicima, ili bi je, uz dovoljno novca, puštao na slobodu, da vodi život kakav želi. U srpske porodice u kojima nije bilo dece davao je decu koju su neke žene sa sobom dovele u harem, a nije isključeno da se među njima našlo i poneko dete kojem je i sam bio otac.

Prognan je iz Srbije 1811,kada je zaratio sa Karđorđem i ostalim vojvodama, i kada mu je oduzeta dužnost, otišao je u Rusiju gde je penzionisan u činu pukovnika. Shvativši da od skromne državne rente koje mu je dodelila ruska država ne može da izdržava i sebe i svoje žene, Stojković je raspustio harem,poklanjajući ženama novac da se udaju ili žive slobodno.

Priča kaže da je kraj sebe zadržao samo jednu ženu -izvesnu Vlahinju Katinku, koja mu je bila miljenica. 

Toliko od mene za danas.

Pozdravlja vas Putoljub