..nastavak....
(početak teksta pročitaj ovde)
(početak teksta pročitaj ovde)
Odavde smo požurili da uhvatimo ples fontana...
Pre nego li šou počne, laserskim efektima osvetljava se Burdž
Kalifa, i mirna površina vode odakle će se probuditi fontane. Naravno, ovo je
najveća fontana na svetu, koja se prostire na jezeru dužinom od 274m , dostiže
visinu od 152m (otprilike negde do 45sprata) i podiže 83 hiljada litara vode
uvis....kakva je to skalamerija! Šou počinje od 7 sati, a kad se završi muzika,
neko vreme je pauza, pa počinje sledeći nastup...Sada postoji i opcija da
kupite kartu za platformu, odakle možete iz velike blizine posmatrati ceo spektakl,
ili pak možete iznajmiti abre, i biti na jezeru, dok traje šou.
Za kraj večeri, čekala nas je ubedljivo najbolja
završnica-poseta Burdž Al Arabu, ili zgradi koju svi znaju kao jedro! Dugo sam
se razmišljala da li da idemo ili ne, ali mene, kao arhitektu, toliko je privlačilo
da vidim ovu luksuznu tvorevinu, da zaista nisam mogla da odolim.
Trebalo je naći način kako da udjemo, pošto se tamo ulazi jedino
ako imaš neku vrstu rezervacije. Prilikom odabira restorana, pažnju mi je
privukao Gold on 27, zbog enterijera koji je napravljen od zlatnih listića, ali
i zbog mogućnosti da popiješ samo jedno piće u vrednosti od 20 dolara. Ovo je
zapravo bila najeftinija ulaznica za Burdž.
Karte sam unapred rezervisala, dobili smo rezervacije, i one su
nam bile propusnica na ulazu u sam kompleks.
Imala sam tremu pred odlazak. Ipak ne idem često u ovako luksuzne
objekte. Taksista koji nas je vozio se raspitivao zašto baš tamo idemo, ali je
na kraju zaključio:
-Super, imaću privilegiju da se provozam kroz komleks.
-Da li ste išli tamo?
-Jednom, i nemam više želju otkako sam za jedno veče sa rođakom
potrošio za večeru oko 1000E.
Malo je reći da me je oblio hladan znoj. Šta li nas čeka? Šta
ako ipak budemo morali da naručimo nešto za jelo?
Na ulazu u komleks portiri zaustavljaju vozilo i proveravaju
rezervaciju. Ljubazno nas propuštaju, želeći nam lepo i prijatno veče.
Ulazimo u hotel koji podseća na bajku iz hiljadu i jedne noći. U
holu ogromna fontana koja se izdiže do ogromnog predvorja . Sa strane, pokretne
stepenice koje vas vode ka bajci a pored njih dva velika akvarijuma.
Hol prošaran prelepim mozaicima. Većina dekora urađena je u
kombinaciji zlatne, bele i kraljevsko plave boje.
Sam hotel nalazi se na veštačkom ostrvu, i simbol je prestiža i
moći Dubajia. Nijedan hotel na svetu ne nosi oznaku sedam zvezdica, sem njega.
Bogati Arapi dolaze ovde na večeru i kafu, mada sam primetila da ima i dosta
porodica koji su došle u turistički obilazak, poput nas.
Idemo liftom, koji je dekorisan zlatom, do restorana.
Dočekuju nas na recepciji i upućuju ka stolu. Uz nas ide ljubazna mlada žena
koja me zapitkuje da li sam možda Ruskinja. Moje ime i prezime je podsećaju na
ruska, a i ličim..Nisam, ja sam Srpkinja. Aha, ljubazno klima glavom. Da se
nalazimo u ma kojoj drugoj zemlji ne bih bila sigurna da zna iz koje zemlje
dolazim, ali u Dubaiju ima toliko mnogo Srba,tako da je nemoguće da ne zna gde
je naša zemlja ....Čak su i taksisti, poreklom Indijci i Pakistanci,
odmah klimali glavom u znak odobravanja i pominjali kako bi voleli da žive u
našoj zemlji...
-Zašto?
-Zato što su kod vas svi jednaki, i naši i vaši. Ovde to nije
slučaj.
-Kako?
-Pa lepo, Arapi imaju sve. Svaka porodica ima besplatnu kuću, ne
plaća dažbine, deca im se besplatno školuju, ako žele na strane fakultete i to
je besplatno. Imaju po najmanje četiri najmodernija i najluksuznija automobila.
Voze ih najviše četiri godine, a zatim odvoze u pustinju i ostavljaju...
-Ma da li je to moguće, uzvikujemo naglas...
-Da , to je groblje automobila. Pošto nemaju vlasnike, niko ih
ne može voziti. Posle godinu dana, policija ih zaplenjuje i prodaje.
(da ne bude zabune, proverila sam ovu informaciju-u potpunosti
je tačna)...
No, da se vratimo na naš obilazak. Dolazi ljubazni domaćin
restorana. On će nam biti na usluzi celo veče, ako nam nešto zatreba...Pa sem
onog jednog pića, teško da ćemo tražiti još nešto, razmišljam , ali se smeškam
i klimam glavom.
Donosi nam gricklice-sive alge i kokice u medu i začinima.
Naručujemo dva koktela , koji imaju prilično alkohola u sebi,
sasvim u suprotnosti sa pravilima zemlje u kojoj se nalazimo. Ali ovo je hotel
u kojem se ni na čemu ne štedi, izgleda, pa ni na alkoholu....
U daljini svetlucaju svetla ovog grada. Grad živi punim plućima.
Ovo je Emirat u kome je zagarantovan dobar provod noću, ukoliko želiš izlaske.
Prilikom jedne vožnje, taksista Pakistanac, nam priča o životu u
gradu:
-Ja sam musliman, i ne pijem alkohol. Nikad ga nisam probao. A
vi sigurno stalno pijete?
-Pa i ne baš, onako, kad je prilika.
-A kod vas i žene piju?
-Pa ponekad..
-A da li svaki dan pijete?
-Pa mi ne..
-A da li svaki dan idete na žurke?
-Mi ne....
- A zašto? Žurke su super? Ovde ima mnogo klubova, i mnogo
alkohola...
- Mi nismo došli da pijemo, došli smo da vidimo Dubai...
-Ali šteta, žurke su tako super..
Shvatim da ga muči ta zabrana alkohola, koju propagira
muslimanska vera.
-Da li zaista nikad nisi probao alkohol, pitam ja.
-Nisam, mada sam imao priliku. Vozio sam jednu Engleskinju na
aerodrom. Putovala je u Saudijsku Arabiju, a bila je prepuna sa alkoholom.
Rekao sam joj da će je strpati u zatvor ako pokuša to da prenese u Arabiju. Ona
me je poslušala i ostavila mi boce. Ja sam ih vozio par dana i bacio, s tugom u
glasu kaže naš taksista....
A mi eto, upravo sada uživamo u dva koktela, koji su toliko jaki
da nam ove naše grickalice uopšte ne pomažu. Alkohol nas opušta, i nekako se lagodnije
osećamo u svom tom bleštavilu. Primećujem da su i ljudi oko nas došli sa
namerom da osete kako je biti gost Burdž Al Araba...
Posle jednog pića, plaćamo i krećemo put hotela, gde smo odseli.
U lobiju svira violinista, napolju parkirani automibili iz kojih izlaze Arapai
u tradicionalnim haljinama.
Uživamo još malo u slikama i zvucima, pa se vraćamo među
normalniji svet...Lep je ovaj luksuz, ali povremeno.
