Kopaonik- I deo
12/11/2015
Kopaonik je lep i leti i zimi, samo se te njegove lepote ne mogu nikako porediti. Zato je uvek iznova zanimljivo posetiti ga, pošto ga tako stalno otkrivaš.
Ovoga puta utonuo je u snežni pokrivač, dovoljno debeo da osetiš da je zima, a dovoljno tanak da ti ne onemogući kretanje.
S obzirom da smo odlučili da ne skijamo, jedina opcija bila je da nađemo pešačke staze, što je veoma teško, jer je većina tih staza pretvoreno u skijaške puteve. Jedna kritika Turističkoj organizaciji Kopaonika koja nije radila na samom otvaranju sezone- ima nas koji smo došli da vidimo još nešto što ova planina ima da ponudi sem ski staza!
Krenuli smo od Sunčanih konaka, pored hotela Nebeske stolice prema vrhu. Jedina staza koja je bila prohodna za turiste-pešake, a koliko toliko utabana putevima kojima su prošle motorne sanke.
Sunce nas je milovalo svojom toplinom, sneg se belasao pod njim, a mi smo grabili prema vrhu.
Prvobitan plan bio je doći do Pančićevog vrha, ali smo umesto tamo stigli do Vučije staze.
Usput, na stazi su se belasale čekinje snega, nastalog usled dejstva vetra, kao nestavrni mali svet koji postoji samo za sebe.
Sunce je sada već peklo, kako se podizalo ka zenitu, i jedino što je pomagalo rashlađivanju bilo je ležanja na raskvašenom snegu.
Na vrhu, pored žičare je lep kafić u etno stilu (čiji je lajt motiv naravno vuk, pošto je napravljen na gore pomenutoj Vučjoj stazi), pravo je uživanje pijuckati piće dok ti pogled tone u daljine. Uverite se i sami, ambijent je zaista lep, i uživanje je provesti besposlene trenutke uz pucketanje vatre u kaminu.
Skijaši su neumorno leteli sa žičare kroz belinu. Lepo je bilo promatrati ih.
Od Vučje staze prema sledećoj žičari sa svih strana ostali su u snegu otisci neke životinje. Da li su to vučje stope, nismo bili sigurni, ali smo odustali od daljeg puta, što je sigurno, sigurno je!
Pred nama su se ukazivali daleki vrhovi okupani plavetnilom.
Dan je bio neverovatno lep, pa nam je Kopaonik otkrio svoje drazi u potpunosti.
Do sledeceg putopisa sa istog mesta,
Vas Putoljub!
S obzirom da smo odlučili da ne skijamo, jedina opcija bila je da nađemo pešačke staze, što je veoma teško, jer je većina tih staza pretvoreno u skijaške puteve. Jedna kritika Turističkoj organizaciji Kopaonika koja nije radila na samom otvaranju sezone- ima nas koji smo došli da vidimo još nešto što ova planina ima da ponudi sem ski staza!
Krenuli smo od Sunčanih konaka, pored hotela Nebeske stolice prema vrhu. Jedina staza koja je bila prohodna za turiste-pešake, a koliko toliko utabana putevima kojima su prošle motorne sanke.
Sunce nas je milovalo svojom toplinom, sneg se belasao pod njim, a mi smo grabili prema vrhu.
Usput, na stazi su se belasale čekinje snega, nastalog usled dejstva vetra, kao nestavrni mali svet koji postoji samo za sebe.
Na vrhu, pored žičare je lep kafić u etno stilu (čiji je lajt motiv naravno vuk, pošto je napravljen na gore pomenutoj Vučjoj stazi), pravo je uživanje pijuckati piće dok ti pogled tone u daljine. Uverite se i sami, ambijent je zaista lep, i uživanje je provesti besposlene trenutke uz pucketanje vatre u kaminu.
Od Vučje staze prema sledećoj žičari sa svih strana ostali su u snegu otisci neke životinje. Da li su to vučje stope, nismo bili sigurni, ali smo odustali od daljeg puta, što je sigurno, sigurno je!
Pred nama su se ukazivali daleki vrhovi okupani plavetnilom.
Do sledeceg putopisa sa istog mesta,
Vas Putoljub!
0 коментара
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.