Esauira se smestila na oko 200 km zapadno od Marakeša,uz obalu Atlantika. Maroko možda izgleda kao mala zemlja ali nipošto se ne može smatrati malim. Velika su rastojanja između gradova koje turisti obično obilaze, tako da znate,ako želite da vidite Maroko, jedan deo svoje posete  zasigurno ćete provesti u kombiju.
Put vodi kroz puste krajolike, ali i kroz delove zemlje koji su  pokriveni plodnim oranicama. Zaista nisam očekivala da jedna afrička zemlja ima ovoliko obradivih površina i da se bavi ikakvom proizvodnjom.
Sem gustih maslinjaka koji su uredno zasađeni i održavani i koji se navodnjavaju kap po kap, nailazimo i na plantaže argana.
Ove plantaže postale su poznate širom sveta. A zašto? Zbog koza uzveranih na stabla argana.
Argan je jedna od glavnih izvoznih namirnica Maroka, i u stara vremena vredeo je kao zlato. Raste samo u jugozapadnom delu zemlje, s obzirom da mu jedino takva klima odgovara. U poslednje vreme upetostručili su broj arganovih stabla zato što im je ovo jedna od glavnih izvoznih namirnica.
Gotovo svi kozmetički proizvodi koje koriste Marokanke baziraju se upravo na arganu,a koriste ga i u ishrani kao ulje. Takođe,oduševila me je i prerađevina od ulja i badema koja podseća na nutelu i zove se amlou,i med koji dobijaju od cvetova argana.
Pasta koja ostane posle prerade koristi se kao crni sapun za piling. Za Marokance ne postoji kupanje bez ovog sapuna.
I konačno,ostatke kore semenki koriste za grejanje. Dakle, ceo proizvodni proces počinje od koza koje jedu plodove a koštice bacaju na zemlju.
Potom ih ljudi skupljaju, lome kamenjem i oslobađaju koštice koje se zavisno od upotrebe ili peku ili koriste u sirovom stanju.
Potom se iz njih mlevenjem dobija smesa, koja se dalje cedi ručno i iz ove smese nastaje ulje koje se koristi za ishranu.
Za jednu litru arganovog ulja potrebno je oko 100 kg svežih plodova.
Ulje koje se koristi u kozmetičke svrhe dobijaju ceđenjem u mašinama i od njega spravljaju najrazličitije kreme za negu kože.
Sav proizvodni proces videli smo u radionici  za proizvodnju argana u kojoj rade samo žene. Ovakve radionice postoje širom Maroka i napravljene su u službi zaštite udovica, razvedenih i neudatih žena, s obzirom da ranije žene nisu mogle da zarađuju same i često su završavale sa decom na ulici, proseći.Cene proizvoda su nešto više nego što ih možete naći u gradu, ali sa druge starne pomažete opstanak ovih žena i njihove dece. 
Prvi kontakt sa gradom predstavlja neočekivana gužva u luci. Stotine plavih čamaca nanizano je uz obalu. Koji zalutali ribar može se videti u njima. Oni isplovaljavaju rano, u vreme kad smo mi stigli već su završili svoj rad za taj dan.
Uz zidine starog grada leže velike mreže. Na hiljade galebova nadleće nad užurbanom masom oko luke vrebajući lak ulov. Sve miriše na more i ribu. 

Plava boja nije slučajna. Ona je posledica dugogodišnje istorije ratovanja i trgovine i pokušaja da se brodovi zaštite na otvorenom moru.
Još jedna boja se vezuje za Esauiru-purpurna. Rimljani su purpurnu boju koristili za tunike bogatih ljudi. Ovu su boju vadili iz telesne tečnosti puževa koje su nalazili baš u okolini Esauire.Naravno, više nema zanatlija koji se bave ovim načinom bojenja, ali je eto, purpurna boja ostala trajno vezana za Esauiru.
Ulazimo kroz jedna od gradskih vrata i idemo ka ostatku grada. 

Za one koji vole istoriju:
Istorija Esauire seže još od antike.
1506. kralj Portugala Manuel I naredio je da se izgradi tvrđava na ostrvu pored Esauire i nazvao ju je  Mogador. Poznato je da su Portugalci u to vreme zauzeli šest marokanskih gradova i sagradili šest tvrđava na marokanskoj obali Atlantika. Četiri od njih nisu bile duga veka. Esauira je opstala.Tokom 16. veka, velike sile uključujući Španiju, Englesku, Holandiju i Francusku uzalud su pokušavale da osvoje ovaj lokalitet. Esaouira je ostala utočište za izvoz šećera i melase i kao sidrište za gusare (korsare) o kojima ću pisati u kasnijim tekstovima.
Današnji grad Esauiru sagradio je sredinom osamnaestog veka marokanski kralj. Mohamed III pokušao je da preusmeri svoje kraljevstvo prema Atlantiku radi pojačane razmene s evropskim silama, odabirom Mogadora za svoju ključnu lokaciju. Jedan od njegovih ciljeva bio je uspostavljanje luke na najbližoj mogućoj tački do Marakeša. Drugi je bio da prekine trgovinu sa Agadirom na jugu, kako bi onesposobio svog političkog protivnika, a stanovnici Agadira bili su primorani da se presele u Esaouiru. Mohammed III je 12 godina u svojoj službi držao francuskog inženjera, Thodora Cornta i nekoliko drugih evropskih arhitekata i tehničara, da izgrade tvrđavu i grad po savremenim tendencijama. Prvobitno nazvan "Souira" ("mala tvrđava"), ime je postalo "Es-Saouira" ("prelepo dizajniran"). Thedore Cornut je dizajnirao i izgradio sam grad, posebno područje Kasbah, odgovarajućim kraljevskim odajama i zgradama za hršćanske trgovce i diplomate. Ostale delove sagradili su drugi arhitekti, uključujući marokanske arhitekte, posebno iz Feza, Marakeša i Rabata. Ulaz u luku, sa „Porte de la Marine“, delo je engleskog otpadnika-probraćenika po imenu Ahmed Englez. 
U 19. veku Essaouira je postala prva morska luka Maroka, a obim trgovine je duplo veći od Rabata. 

Istraživanje medine
Idemo na glavni trg na koji su dovoženi robovi iz ostatka Afrike. Tu negde, na trgu i oko njega , nastala je muzika koju su Afrički robovi smislili kako bi iskazali svoju bol. Ona je odraz njihovog vapaja za slobodom dok su im lanci stezali i ruke i noge, a goniči vodili na brodove kojima su transportovani u Evropu. Gnava muzika kasnije je prihvaćena u celom Maroku i sada je sa zadovoljstvom slušaju. Pretežno je ritmička sa zvučnim elementima.

Zanimljivo je da su svi ljudi južno od Maroka nazivani ljudima iz Sudana (sa juga) i tretirani su kao niža rasa u odnosu na Arabljane, te su ih lako pretvarali u robove. Oni, ipak, nisu kao Evropljani zazirali od brakova sa njima, čak je čuveni marokanski vladar Mula Jusuf ima prvu ženu koja je bila crnkinja.


Uske ulice starog grada nisu toliko bučne kao u Marakešu ili ostalim gradovima...Vode ka zidinama stare tvrđave naoružanim topovima na velikim odbrambenim zidovima. Topovi su ostali iz perida borbe protiv  pomorskih napadača i sada pružaju idealnu scenografiju za mnoge filmove. Ovde je sniman jedan deo Igre prestola,a prvi holivudski glumac koji je otkrio lepote Esauire bio je Orson Vels, snimajući 1952 godine film Otelo.
U šezdesetim godinima prošlog veka zbog specifične atmosfere i mirnoće kojom odiše, otkrivaju je hipi družine. I sada smo u šetnji starom Medinom uočili više ljudi obučenih u hipi odeću koji su opušteno šetali ulicama ovog grada ili igrali uz muziku uličnih svirača. Mislim da ih sem ležerne atmosfere privlači i dostupnost hašiaša, ali o tome u nekom drugom tekstu.
Uživaćete u energiji koju ovaj gradić nosi.

Zato vam savetujem da posetite i neki od kafića. Na samom ulazu u stari deo grada nalazi se kafić Salut Maroc. Najlepši kafić u kojem sam ikad bila. Takvo šarenilo a takav spokoj (izgled kafića videćete u videu koji je prikačen na dnu teksta)



Posetite radionicu za izradu nakita
Ovde se bave i proizvodnjom srebrnog nakita, specifičnog po obliku i ukrasima.Postoji radnja u kojoj možete videti kako se pravi ovakva vrsta nakita, i izabrati nešto za sebe ili za poklon.
Posetite plažu
Posle toliko bučnih gradova koje smo posetili u Maroku, ovaj je bio prijatna promena. Uživali smo u šetnji uličicama dok nas je spokoj uljuljkivao.
A onda smo izašli iz starog grada, prošli pored gužve u luci i otišli do plaže.
Zbog velike razlike u položaju vode kada je plima i oseka, pesak je nabijen i neobično čvrst tako da vam stopla ne propadaju u pesak.
Na plaži možete videti čitave marokanske porodice koje odmaraju uz vodu, retko ko se kupa, s obzirom da javno pokazivanje tela kod muslimana nije u redu.
Ovoga puta na plaži nije duvao jak vetar po kojem je ovaj grad nazvan i grad vetrova, tako da smo uživali u šetnji. Iako je temperatura vazduha bila preko trideset stepeni, voda je bila previše hladna čak i da bi se stopala umočila u nju.
Uz plažu postoji nekoliko restorana u njima možete isprobati svežu ribu. Ribu možete kupiti i na tezgama uz glavni trg, gde će je vešto izgrilovati za par minuta, ali smo mi želeli da uživamo uz more. 
Jedna od najzastupljenijih riba u njihovom meniju je sardina.
Ali ne ona mala, koju mi jedemo. Sardine su inače velike ribe i prilično su ukusne kada nisu konzervirane i usoljene.
Po povratku svratismo u fabriku tepiha. Ovde smo saznali da imaju arapske i berberske tepihe od kamilje, ovčje dlake ali i da proizvode tepihe od svile. Njihova cena nije previše visoka (oko 100E) s obzirom da su ručno rađeni, te ako ste poželeli da se kući vratite sa nekim tipično marokanskim suvenirom, možda je tepih ili prostirka prava stvar.
I za kraj, video koji vam pomenuh: