Prelepa priroda, puno manastira, bogata tradicija a mi o tome slabo znamo, a još slabije pričamo! Pa evo priče o jednoj od tih naših dragocenosti...

Jerma ,reka čije su lepote prepoznali još rimski vladari, i na čijim su obalama pravili letnjikovce, a srpska vlastela svoje manastire, stidljivo teče u blizini Pirota, kroz jedan od najlepših kanjona Srbije, završavajući svoj tok spajanjem sa vodama Nišave.
Nadjete li se u blizini, na njenoj desnoj obali, u blizini sela Sukovo, obidjite manastir posvećen Uspenju Svete Bogorodice poznatiji pod imenom Sukovski manastir.
Legenda kaze da je manastir nastao ovako:
Današnje celokupno manastirsko imanje pripadalo je Turčinu Sali-begu iz Pirota, koji je imao sina jedinca po imenu Emin koji je ovde često boravio. Jednom,šetajući imanjem, Sali-beg sretne Velju, siroče iz Velikog Sela, koji je na mestu današnje crkve nešto kopao. Za Velju su meštani govorili da sniva zagonetne snove i da u snu čuje nepoznate glasove. A u snovima mu se često, kao i tada, javljala Bogorodica okružena andjelima i naredila mu da na mestu zvanom "Crkvište" otkopa manastir. Velja, sa još nekoliko meštana, na tom mestu poče da kopa i nadjoše kandilo i ikonu, što je upućivalo na postojanje predjašnjih temelja hrama božijeg. Kada je Emin video šta Srbi na njegovom imanju rade, počeo je da ih grdi i vredja, pokušavajući da obesčasti sveto mesto. Tog momenta oduze mu se telo i izgubi pamet, a roditelji, izbezumljeni od brige, pozvaše popa Jovana u pomoć. On očita molitvu Bogorodici pred svim prisutnim meštanima, a Eminu odmah bi lakše. Nakon što se Sali-beg pokloni ovom svetom mestu, te poljubi Veljinu ruku, njegov sin ustade i potpuno ozdravi. Tada se beg obaveza da će pomoći gradnju hrama, pa uskoro pop Jovan dobi i carski ferman kojim se dozvoljava obnova manastira.
Manastir je živopisan 1869.god.
Jedna od posebnosti u srpskom freskom slikarstvu je i freska na južnom zidu, sv.Hristifora. Na ovoj freski svetac, sv. Hristofor, prikazan je sa životinjskom glavom, zato što ja za života bio ljudožer.Veruje se da je njegovo pravo ime bilo Reprovosi da ga je vojska cara Dakije uhvatila u pustinji. Po hvatanju poslat je u Rim, gde upoznaje hristovo učenje i prilikom krštenja dobija ljudski lik i ime Hristifor.
Meni je najzanimljiviji bio narteks sa svojim prikazima iz Starog zaveta i freskoslikarstvom netradicionalnim za ove prostore. Prvi put sam videla lik djavola prikazan na freskama.








A odličite li se da još malo istražujete pirotski kraj, ono što iskreno preporučujem je Etno kafana u selu Smilovci. Ne nalikuje drugim kafanama ovog tipa. Sve je smešteno na veoma malom prostoru, ali obiluje detaljima i toplinom.
A pogledajte šta sve možete videti...
Ako mu obećate čokoladu, možda će izvesti par akrobacija samo za vas!
A da li vam se svidja ovaj kontrast novo - staro?
U svakom slučaju, vredi videti. A na povratku prodjosmo pored farme krava. Nisu se bunile da ih  ovekovečim na kojoj fotografiji :)


          

Prohladno jutro dočekujemo još uvek sanjivi u Vučju,propaloj industrijskoj varošici podno severnih padina Kukavice. Šetnja kroz varošicu ostavlja čudan  utisak: ni jedna nova kuća a one koje postoje rune se i nestaju. Uskoro će ličite na zidove Skobaljić grada koji se diže iznad ove varošice-kopne i urastaju u zelenilo….

Skobaljic grad je utvrdjenje izgradjeno  krajem 12. ili početkom 13.veka. Ovo utvrdjenje nije slučajno tu izgradjeno.Nalazilo se na raskrsnici tadašnjih puteva, a jasan pogled ima čak do Leskovca, te mu ni jedna vojska nije mogla neopaženo prići. Kao utvrdjenje, imalo je strateški značaj za odbranu Novog Brda, tadašnjeg rudarskog centra u kojem se vadilo i zlato.
   Vojvoda Nikola Skobaljić nije podigao grad ali ga je održavao i za njegovu vlast doživeo najveću slavu.Za ime Skobaljića postoje mnoga predanja ali i materijalni dokazi.
Malo ko zna da se na 12km od Vucja u potezu Zidine, na planinini Kukavici nalazio nekadašnji srednjovekovni Zeleni Grad.O njemu je do danas ostalo malo podataka, čak i mnogi istoričari i arheolozi ne znaju za ovu lokaciju.Ne tako davno na potezu na kome je bio grad bilo je i vidljivih ostataka zidova sve  dok  sredinom XX veka zaostali kamen nije iskorišćen za gradnju zgrada za potrebe šumskog gazdinstva.Iznad lokacije nekadašnjeg grada, jugo-istočno, u pravcu kretanja ka vrhu planine, nalazilo se groblje.U narodu je i do danas ostalo mišljenje da je grad razrušilo neko natprirodno biće.Medjutim, istini je bliža teorija da je ondašnjem srednjovekovnom čoveku, kuga ili čuma silno uticala na psihu i ubrazilju da je ta bolest prikazivana sa karakteristikama natprirodnih bića, velike demonske snage.Tako da je verovatno i taj grad, zajedno sa  Novim selom (potez na planini Kukavici-Novoselka) nastradao od ove bolesti.
 Prvi industrijski korak u Vučju učinjen je 1889.godine podizanjem  gajtanare a potom fabrike štofova koju je izgradio Laza Teokarević. Prednosti za izgradnju su bile velika količina ogrevnog drveta sa Kukavice, meka  voda reke Vučjanke za pranje vune i  blizina već podignute hidrocentrale.
   Izgradnjom fabrike, vila u  engleskom stilu za stanovanje i repezentativnu za prijem gostiju, Laza Teokarević udara temelje industrijskog procvata Vučja te ono kasnije prerasta u opštinski centar.Vila je jednospratnica sa mansardom nastala sredinom tridesetih godina prošlog veka. Građena po zamisli arhitekte Grigorija Samojlova, i svakako željama njenih vlasnika, ova grođevina po izgledu i stilu podseća na zemlje severnih predela. U svoje vreme, predstavljala je osveženje i novinu za ovo podneblje. Njeno današnje stanje, na žalost, tek osnovnim konturama eksterijera može da govori o vremenu svoga nastanka, pošto je  novih,  državnih  vlasnika  nebrigom prepuštena zubu vremena.


Na jedan kilometar od Vučja,uz kanjon reke Vučjanke, okružena bujnim zelenilom, nalazi se Crkva rodjenja sv. Jovana Krstitelja, takođe delo arhitekte Grigorija Samojlova. Sagrađena je 1938. godine na mestu gde je bila srednjovekovna, zadužbina Nikole Skobaljića, koju su Turci po osvajanju ovih krajeva uništili. Predanje kazuje da se narod vekovima okupljao na kamenim ostacima srušene crkve, kao mestu za očuvanje vere i samopouzdanja u teškim vremenima. Tim nadahnućem vođeni, viđeniji Ijudi iz Vučja onog vremena, sa Vanom Teokarević, udovicom prvog iz loze Teokarevića, Dimitrija, na čelu podigli su na temeIjima stare-novu crkvu, prema mnogim mišljenjima značajno i originalno ostvarenje novijeg srpskog crkvenog graditeljstva.
Hidroelektranu "Vučje" sagradilo je "Leskovačko električnog društvo" sa 168 akcionara 1903. godine, a lokaciju, u živopisnom ambijentu kanjona reke Vučjanke, pod pazuhom planine Kukavice. Prostor između visokih stena, odabrao je profesor Đorđe Stanojević, koji se smatra pionirom elektrifikacije u Srbiji, prijateljem Nikole Tesle i velikim zagovornikom njegovih pronalazaka. Graditeljski posao obavio je Josif Granžan, poreklom iz Velikog Bečkereka, a sva oprema je za 152.700 dinara u zlatu nabavljena od firme "Simens-Halfke" iz Berlina. Sa Hidrološkim i graditeljskim karakteristikama, Hidroelektrana predstavlja pravi dragulj u kanjonu Vučjanke. Voda iz reke se zahvata kanalom dugim 986 metara, na pojedinim mestima uklesan u stenama, i dovodi do vodne komore odakle se cevima dužine 235 metara, pod oštrim uglom, stropoštava na turbine. Naizgled jednostavan zahvat, ali su graditelji uložili veliki napor da zadatak ostvare, gde, možda baš zbog toga, elektrana bez prekida i neumorno radi sto godina. Elektrodistribucija Leskovac je zadnjih godina revitalizovala ponešto na mašinama, ponešto na objektu i njegovoj neposrednoj okolini i danas je on u punom sjaju - koristan i atraktivan.


Kanjon obiluje virovima tj. kazanima za kupanje.Najpoznatiji su Devkazan,Jaz,Donji Djokin vir,Srednji Djokin vir,Crni vir za koji kazu da je dubok 10m.
 Po povratku, mozete se odmoriti u hotelu Vlaina i uzivati u predivnim poljskim buketima.

A u preporucujem da obavezno svratite i u Crkvu sv.Petke.

 “Napredujući, vladao sam telima zemnih ljudi – sad bačen u prah, dušama vladam njihovim”.
Hilbert Laverdenski
Kao znak zahvalnosti kraju u kojem se rodi, vizantijski car Justinian I podiže grad. Caričin grad /Iustiniana Prima/, leži zaboravljen podno kotline Radan, čekajući neka bolja vremena, da mu se vrati slava i moć, da vaskrsne novim sjajem.
I ako na terenu nije pronadjen ni jedan sačuvan zapis, veruje se da je urbani kompeleks koji je pronadjen 30km udaljen od Leskovca, grad  «napredan i dostojan da bude metropola čitave oblasti», kako piše Justinijanov lični istoričar i savremenik Prokopije iz Cezareje,grad koji se «ponosi što je rodio cara. Nazalost, grad nije mnogo dugo živeo, samo 80.god, a onda je nestao u naletima Slovena i Avara.
Svoje današnje ime Caričin grad duguje mašti narodnog pripovedača. Predanje kaže da je grad, koji se prostire na gotovo deset hektara površine, sagradio neznani car. On ruku svoje jedine kćeri obeća onom čoveku koji do naselja dovede vodu. Legenda nadalje kazuje o mudrom, ali siromašnom svinjaru koji je sa planine Radan snabdeo Caričin grad vodom, ali i o nečastoljubivom caru koji reč nije održao. Careva kći se, međutim, zaljubila u naočitog i bistrog svinjara, sa kojim je i utekla mimo očeve volje. Car se nije pokolebao da za odbeglom jedinicom i njenim izabranikom pošalje naoružanu poteru. Bog je, kazuje na posletku usmeno predanje, kaznio cara zbog ubistva kćeri i njenog izabranika uništivši njegov grad.

Justinijanu je put do trona utro ujak Justin I koji je rodom bio iz okoline Naisa.  Justinijan je , pre svega zbog svoje mladalačke zaljubljenosti u nauku, još kao ujakov sekretar shvatio važnost dobre organizacije. Kažu da često dešavalo da, kada bi njegovi pomoćnici mislili da se povukao na počinak, car ostao do duboko u noć proučavajući spise iz oblasti arhitekture, dogmatike ili prava. Justinijan je imao viziju velikog carstva nalik Aleksandrovom. U pojedinim segmentima on je i oponašao Aleksandra okružio se dobrim i jakim savetnicima, pri novim osvajanjima davao gradovima sopstveno ime. I kao što je Aleksandar imao Aleksandrije, iza Justinijana je ostalo nekoliko gradova koji su nosili njegovo ime. Justinijan je poslednji vladar Vizantije koji je pokušao da Aleksandrovu ideju o jednom carstvu i jednoj veri realizuje. Justinijan je kao fanatični vernik, otišao u drugu krajnost poistovetivši Rimsku imperiju sa pojmom hrišćanske vaseljene, dok mu je pobeda hrišćanske vere bila “ isto toliko sveta misija kao i uspostavljanje rimske dominacije”. I naravno, bio je i ostao upamćen u istoriji kao vladar koji je veoma voleo svoju ženu i umnogome bio pod njenim uticajem /čuvena carica Teodora/.
Želeći da iza sebe ostavi velelpni grad, car je podigao graditeljski zahvat u kome je do danas identifikovano osam crkava (unutar gradskih zidina pet, izvan tri), mnoštvo administrativnih objekata, kupatila, trgovačkih radnji, zanatskih radionica, jedinstveni trg tipa antičkih agora i autentično gradsko naselje sa blokovima stambenih kuća.
Grad je bio opasan snažnim zidinama koje su delile grad na tri dela: Gornji, Srednji i Donji grad. Na najuzvišenijem mestu ugradu nalazio se Akropolj-sedište crkvene uprave, okružen snažnim bedemima. Sa najvišeg platoa grada puca pogled na zatalasane brežuljke i na Radan planinu.Odatle je akvaduktima dovodjena voda za grad.
Tehnika naizmeničnog građenja kamenom i opekom, karakteristična za vizantijske gradjevine, vidljiva je na svim objektima.Dve glavne ulice cardo i decumanus, presecaju grad. Ceo prostor trga bio je popločan velikim kamenim pločama u čijem se središtu nalazila careva statua postavljena na stub. Nadjeni su delovi spomenika koji pokazuju cara u odeždi i oklopu rimskog generala.

Posetiocima posebnu pažnju privlači cistern dim. 40x40m. Pretpostavlja se da je bila pokrivena. Malo dalje nalaze se i ostaci javnog kupatila, termi sa svlačionicama, sobama sa kadama za hladnu i toplu vodu sa ložištem.
Na lokalitetu su pronadjeni mnogi vredni predmeti: pozlaćeni paradni šlemovi, sablje sa balčacima od belog žada i mnogo drugih stvari smeštenih u muzej grada Leskovca.
I pogledajte na kraju prezentaciju grada. Nadam se da ćete uživati kao što sam i ja uživala.
http://www.youtube.com/watch?v=gsphkU1y3Gs&feature=related
za tekst koristila podatke sa zvaničnog sajta o Caričinom gradu