Putoljub

, by putoljub

Niševačka klisura

Niševačka klisura, jedno je od onih neispitanih mesta u Srbiji, koje krasi izuzetnost i dopadljivost, a za koje, naravno, malo ko zna. Približiću vam lepote ovog mesta, sa željom i molbom da, dragi čitaoci, čuvamo prirodu, i ne uništavamo je. Tužno je što su mnogi lepi predeli, pretvoreni u divlje deponije. Đubre će nam doći glave, i nama i našim potomcima. Vodimo računa gde i šta ostavljamo i bacamo, a priroda će nam to višestruko vratiti.
I ovaj kraj nažalost nije ostao imun na zagađenje koje čovek svojom nepažnjom i nemarnošću ostavlja svuda.

Selo Niševac se nalazi na svega 7km od Svrljiga, na obalama Svrljiškog Timoka, na samom ulazu u klisuru.
Krenuli smo ka Kuli, jedinom ostatku Svrljiškog grada koji se nazire na vrhu. Grad se pominje u XII veku, tokom vladavine Stefana Nemanje. Ovaj nepristupačan grad je razorio turski odmetnik Musa 1412. godine.
Stenu s ruševinama grada s dve strane okružuje Svrljiški Timok a s treće reka Belica. Prilaz, s četvrte strane, vrlo je uzan i lako branjiv. Ono što je preostalo, sačuvano je do NATO bombardovanja 1999. godine. Kule su postale kolateralna šteta ali ne zbog bombardovanja, većzbog tragača za zlatom koji su iskoristili priliku i minirali ostatke grada. Da li su nešto našli nije poznato.Potrage za zlatom aktuelne su, pored ostalog, i zbog priče da su ovom prugom Nemci izvlačili bakar i zlato iz Bora tokom Drugog svetskog rata. Po pričanju meštana, svi vagoni nisu stigli do odredišta, već su neki od njih završili u vodama Svrljiškog Timoka. Navodno su u njima nedavno pronađene neke zlatne poluge. U istočnoj Srbiji je zlatna groznica ionako hronična bolest....

Nekad je prostranu svrljišku kotlinu ispunjavalo veliko jezero. Po proceni geologa to je bilo tokom neogena. Oivičeno Svrljiškim planinama i Tresibabom, jezero je počelo da otiče probijajući nekoliko stotina metara visoku stenu koja se pruža u pravcu istok-zapad. Ta putanja je neverovatno duga i krivudava a meštani obližnjih sela je nazivaju Svrljiško ždrelo.

Malo niže od vidikovca nalazi se interesantna pećina. Do nje smo došli niz konopac, pošto je deo stene morao da se savlada na ovaj način. U blizini pećine nalaze se intresantni stenoviti oblici.

Na mestu gde se reka Belica uliva u Svrljiški Timok je napravljena mala brana pa je ovde bilo moguće kupanje. Samo, ovoga puta voda je bila zaprljana gore pomenutim delovanjem ljudi, pa smo kupanje isključili i zadovoljili se odmorom u hladu, sa pogledom na neobičnu stenu i na vodu.
Da bi došli do ovog mesta (kupališta ili plaže), prošli smo prugu. Oni plašljiviji zamišljali su šta bi se desilo ako naiđe voz.Ostatak grupe trudio se da ne razmišlja o satnici voza, prolazeći kroz tri tunela. Na deonici od Svrljiga do Knjaževca pruga se probija kroz kanjon Svrljiškog Timoka ali ne prati njegov izuvijani tok već put skraćuje kroz 32 tunela i preko približno istog broja mostova.

Povratak do sela Niševac, vodio je iznad pruge.

Autobus nas je dalje odvezao do sela Prekonoga, na severozapadnom delu Svrljiških planina. Odatle smo krenuli prema Prekonoškoj pećini. Prošli smo kroz deo sela, pa dalje seoskim putem, veoma malo zaštićeni od jakog letnjeg sunca, dođosmo do pećine.
Pećina se nalazi u kraškim stenama, 150 metara iznad Prekonoške reke koja je u ovom delu usekla kanjon. Do pećine se dolazi strmim stepenicama koje su napravljene sredinom tridesetih godina prošlog veka. Smatra se da je ovo nekada bila jedna od najlepših pećina Srbije. Stara je preko 30 000 godina, a za nju su vezane i mnogobrojne legende. Vidi se da je ranije ulagano u nju, napravljen je i lep prilaz stepeništem, ali se ovo mesto godinama nije održavalo.Vrata su razvaljena, a agregat i instalacije za struju ukradeni. Pećinski nakit je dosta oštećen, tako da više ne predstavlja netaknutu prirodnu lepotu već i te kako izmenjenu razornim ljudskim delovanjem. I tragači za zlatom ovde su bili prilično zastupljeni, pa su i oni potpomogli uništenju pećine.
Jovan Cvijić ju je smatrao najlepšom pećinom Srbije, i označio ju je kao jednu od retkih nalazišta praistorijskog čoveka.
Iz pećine smo svi izašli poprilično blatnjavi, s obzirom da je unutra klizavo i nemoguće je iće bez pridržavanja za ogradu koja je ulepljena blatom. Ako sve ono negativno ostavimo po strain, i zažmurimo na ono što je čovek uništio, lepote su i dalje tu, samo umanjene!

Odavde smo, da smo nastavili dalje, mogli stići do zapadnog masiva Svrljiških planina i vrha Gradac i Višegrad.
Ipak, to smo ostavili za neku drugu akciju, a ovaj dan je planiran za obilazak Belmužijade, o kojoj ću vam pisati u narednom postu i Malčanskih vinograda.