Verona
11/11/2013
Italija zaista kao da je stvorena za ljubav i zaljubljivanje…
Čak i ako Julija i Romeo nisu stvarno postojali, milijarde turiste žele da veruju u ovu Šekspirovu varku...žele da veruju u ljubav.
Palata Rađone
(palazzo della Ragione) i „Domus Nova“ (ulaz u njih je iz Gospodskog trga) privlače pažnju kako zbog arhitekture, tako i zbog luka koji ih povezuje. Ispod luka visi kost, najverovatnije rebro kita.
Njegovo poreklo i razlog kačenja nisu precizno utvrđeni, ali se pouzdano zna da
je u XVII veku već bilo tu.
Sve je romatično, svuda žive kulise za scenografiju ljubavnog filma, i svi
učestvuju, svi su glumci. Ljubav na svakom koraku, čak i medju malom decom,
ljubav na balkonu, ljubav na katancima, ljubav na zidu...Italijani su napravili
mit o Veroni.
Čak i ako Julija i Romeo nisu stvarno postojali, milijarde turiste žele da veruju u ovu Šekspirovu varku...žele da veruju u ljubav.
I zato
je stara kuća postala jedno od najposećenijih mesta na svetu. A ono što retko
ko zna:
U dvorištu kuće stoji Julija izlivena u bronzi
sa grudima kao od zlata. To je rezultat hiljade dodira, jer kažu da će onaj ko
dodirne njene grudi imati sreće u ljubavi. Osim toga, Julija je zatrpana
poštom: svake godine iz celog sveta stigne više od 5.000 pisama. Svi ti ljudi
od 14 do 93 godine koji pišu Juliji imaju nešto zajedničko - ljubavne jade - i
svi oni pitaju za savet devojku koja već više od 400 godina predstavlja
otelotvorenje strasti. Ona je bezuslovno volela svog Romea, kao i on nju, iako
su njihove porodice bile zavađene i bila je spremna da umre za tu ljubav.
Neki lično ubacuju u sanduče
pismo adresirano na Juliju ili ga stavljaju na njen sarkofag, ali dovoljno je
da na koverti piše „Julija, Verona, Italija“ i pismo će iz bilo kog dela sveta
stići na pravu adresu. U Via Galilei broj 3, u stambenom delu Verone, sedi u
velikoj sobi osam žena: to su Julijine predstavnice. Po stolu prepunom pisama
iz skoro svih zemalja sveta šeta mačak Romeo koji je dolutao pre nekoliko
godina. On, naravno, uživa posebne privilegije, ali ne ometa devojke iz
„Julijinog kluba“ da obavljaju svoj posao. One nastavljaju tradiciju koja je
počela 1935. godine kada je jedan očajni Englez tražio savet od Julije. Ubrzo
su na njenom grobu počela da se gomilaju pisma dok se Etore Solimani, tadašnji
grobar Verone, nije konačno sažalio i počeo da šalje odgovore. Četrdeset godina
kasnije je Đulio Tomasia, direktor fabrike čokolade, osnovao „Julijin klub“ i
on je sada počasni predsednik. „Da bi se odgovorilo na more pisama potrebna je
dobra organizacija“, kaže ovaj sedamdesetogodišnjak. Sve devojke, koje govore
po nekoliko jezika, rade besplatno, takoreći u službi ljubavi.
-preuzeto sa neta-
Zanimljiv
mi je i podatak da je juna 2010.god ovde obavljeno i prvo venčanje. Prvi su se
u kući Šekspirove junakinje venčali fudbaler lokalnog kluba i njegova izabranica.
Gradske vlasti odlučile su da dozvole svima koji žele da se ovde venčaju da to
i ostvare.Venčanje u Julijinoj kući lokalne stanovnike koštaće 600 evra,
turisti iz zemalja Evropske unije plaćaće 800, a mladenci iz ostalih zemalja
moraće da izdvoje po 1.000 evra.
Na
ulazu u grad dočekuje vas ogromni amfiteatar sa nezaobilaznim
statistima-legionarima. Čak su i oni u crvenim uniformama, te se njihova boja
uklapa o mit o ljubavi. I ja sam slučajno u crvenom.
Arena
je napravljena u 1.veku, mogla je da primi oko 22.000 gledalaca.Danas u njoj
održavaju raznovrsni koncerti,ulaznice se kupuju više meseci unapred, i koštaju
i do 150E. To je treći po veličini očuvani
rimski amfiteatar i on je zapravo sagradjen van originalnog rimskog grada. Danasnja
dvospratna fasada je unutrasnji potporni zid sa lukovima, dok je komad spoljne
trospratne kamene fasade ostao samo na jednom mestu. Od tog kamena su
izgradjene brojne gradjevine srednjovekovne Verone.
Verona
je Juliju Cezaru bila omiljeno mesto za odmor. Često su je na svojim
putovanjima posećivali Gete, Stendal, Pol Valeri... A danas njenim ulicama prodje više od tri
miliona turista godišnje, iz celog sveta. Ja sam ovde drugi put, i želim opet da dodjem, samo nadam se da ću sledeći put biti duže.
Posle nezaobilaznog sladoleda od čokolade, idemo dalje. Sladoled je onaj pravi italijanski. U dodiru sa nepcem, stvara žmarce po celom telu.
Žive statue impresioniraju nas svojom izdržljivošću na ovoj vrelini.
Posle nezaobilaznog sladoleda od čokolade, idemo dalje. Sladoled je onaj pravi italijanski. U dodiru sa nepcem, stvara žmarce po celom telu.
Žive statue impresioniraju nas svojom izdržljivošću na ovoj vrelini.
Nailazimo
na trg Trava (piazza Erbe). U rimskom periodu tu je bio forum sa
hramovima i a prodavala se i raznorazna roba. Zatim je bio sedište političke moći, a za
vreme vladavine dinastije Dela Skala postao je centar umetnosti i trgovine. Kao
i tada, i sada je ovde mnoštvo ljudi i mesto gde je smeštena živopisna pijaca
sa lokalnim proizvodima i suvenirima.
Palata
Mafei (palazzo Maffei) u čelu trga dobila je svoj današnji izgled u XVII veku,
čime je barokni stil ušao u Veronu. Na vrhu ove palate nalaze se statue šest
grčkih božanstava: Herkula, Jupitera, Venere, Merkura, Apolona i Minerve. Sve
su izrađene u mermeru, osim Herkula koji je pripadao jednom od rimskih hramova.
Uz palatu Mafei, nalazi se Torre del Gardello (kula od cigli), a preko puta nje uzdiže se stub
na čijem je vrhu statua lava Svetog Marka, simbola mletačke republike.
Fontana
Madonna izdvaja se svojom belinom iz šarenila trga. Njeni ostaci
pronađeni su pod palatom Mafei, a
renovirali su je i postavili na mesto na kome se i danas nalazi vladari Dela
Skala.
Na
centralnom delu trga nalazi se kapelica, pod kojom se nekada vršilo ustoličenje
gradskog poglavara, dok se na zapadnom delu nižu kuće – Case Mazzanti. To su
najstarije kuće u Veroni. U XIV veku su korišćene kao ambari porodice Dela
Skala, a danas poznate po živopisnim freskama na kojima su prikazani Neznanje,
Opreznost, Zavist, Proviđenje i Borba džinova. Ove freske realizovane su početkom
XVI veka, za vreme renesanse, kada je Verona nazvana „urbs picta“ (oslikani
grad).
Prolaskom
ispod kosti dolazimo na Gospodski trg (Piazza dei Signori), poznat
još i pod imenom Trg Dante. Ovaj trg odiše mirnoćom i elegantnošću.
U
zdanju tamnonarandžaste fasade, na centralnom trgu Verone, živeo je Dante
Aligijeri(1265-1321) najveći italijanski i jedan od najznačajnijih svetskih
pisaca. O njegovom prisustvu u ovom gradu svedoči ogromni spomenik.
Autor “Božanstvene komedije” rođen je u Firenci, gde je stekao najbolje obrazovanje koje se u to vreme moglo steći, a uključivalo je religiju, Aristotelovu logiku i latinske klasike. Dante je mladost proveo učeći i povremeno učestvujući u bitkama. Ključna ličnost za njegovu poeziju bila je Beatriče, koju je prvi put video kao devetogodišnjak,a ponovni susret dogodio se tek posle devet godina (1283). Ona se, međutim, udala za Simona de Bardija, a Dante se posvetio politici.
Nasuprot Papi, zalagao se za mir među zavađenim narodima i za slobodu Firence. Iz političkih razloga osuđen je 1302. godine na globu od basnoslovnih 5.000 fjorina, koje ne bi mogao da zaradi ni tokom tri života. Zato je pobegao u Veronu, a posle nekoliko godina u Ravenu, gde je i umro. U Raveni je i danas njegov grob prava znamenitost, a vlasti ovog grada nikada nisu želele da usliše molbu Firence i predaju joj posmrtne ostatke velikog pisca. Jedino na šta su pristali bilo je da Firenca šalje svake godine nekoliko litara maslinovog ulja kako bi kandilo na Danteovom grobu neprestano plamtelo.
Autor “Božanstvene komedije” rođen je u Firenci, gde je stekao najbolje obrazovanje koje se u to vreme moglo steći, a uključivalo je religiju, Aristotelovu logiku i latinske klasike. Dante je mladost proveo učeći i povremeno učestvujući u bitkama. Ključna ličnost za njegovu poeziju bila je Beatriče, koju je prvi put video kao devetogodišnjak,a ponovni susret dogodio se tek posle devet godina (1283). Ona se, međutim, udala za Simona de Bardija, a Dante se posvetio politici.
Nasuprot Papi, zalagao se za mir među zavađenim narodima i za slobodu Firence. Iz političkih razloga osuđen je 1302. godine na globu od basnoslovnih 5.000 fjorina, koje ne bi mogao da zaradi ni tokom tri života. Zato je pobegao u Veronu, a posle nekoliko godina u Ravenu, gde je i umro. U Raveni je i danas njegov grob prava znamenitost, a vlasti ovog grada nikada nisu želele da usliše molbu Firence i predaju joj posmrtne ostatke velikog pisca. Jedino na šta su pristali bilo je da Firenca šalje svake godine nekoliko litara maslinovog ulja kako bi kandilo na Danteovom grobu neprestano plamtelo.
-sa neta-
Sa
desne strane je palata Rađone iz XII veka, sa svojim predivnim stepeništem od
crvenog mermera i kulom (Torre dei Lamberti), najvišom kulom Verone (84 m).
Otvorena je za posetioce, i sa njenog vrha se može uživati u predivnoj panorami
grada i okolnih planina.
Naravno da sam bila očarana veličanstvenim stepeništem. Nekako je poseban osećaj kad se prodje njime.
Zatim
je tu palata Kansinjorio iz druge polovine XIV veka, a podignuta je na temeljima srednjevekovnih kuća. I na ovoj palati uzdiže se kula a poseduje još i dvorište
okruženo visokim zidovima. Kroz portal od belog mermera ulazimo u podzemno
arheološko nalazište, gde se mogu videti ostaci rimskih puteva i
srednjevekovnih građevina. U jednom uglu trga nazire se i mala crkva Sv. Marije
Antičke, omiljena bogomolja dinastije Dela Skala, u čijoj unutrašnjosti se može
videti sarkofag vladara Dela Skala.
Ograda od kovanog gvožđa štiti jedno od
najupečatljivijih mesta Verone – svodove porodice Dela Skala (Arche Scaligere).
To je, zapravo, malo privatno groblje pomenute porodice. Na samom kraju trga
(najudaljenije od trga Erbe) je palata Kangrande iz XIII veka, sačinjena od
kompleksa zgrada koje se uzdižu sa tri strane a među njima je zajedničko
pravougaono dvorište.
Ceo
grad inače opasuju zidine koje potiču uglavnom iz 16. veka, u čijem sklopuje
poznata Porta Pallio (16. vek) koju je, kao i zidine, sagradio M. Sanmicheli.
I za kraj, još par zanimljivih sličica: kafić čiji mi je enterijer privukao pažnju, vrata istine kroz koja su u srednjem veku ubacivane pritužbe gradjana / nešto poput onih u Rimu/ , raznolikost žitelja Italije, kao i prisustvo spomenika različitih kultura..Na kraju su italijanski klinci, koji su se igrali oko mene na trgu Erbe i nezaobilazne italijanske kecelje uz koje se sprema ukusnije jelo ;)
Kafić na trgu Dante. vrata istine
0 коментара
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.