Goreme je, zajedno sa Urgupom, najpoznatije naselje u ovom kraju. Proglašeno je svetskom kulturnom baštinom pod zaštitom UNESCO-a.
Izmedju razbacanih kamenih kupa, uzdižu se kuće.
 Pećine uklesane u kapadokijskim stenama služile su kao udobno mesto za stanovanje. Temperatura je tokom čitavog perioda bila konstantna, štiteći stanovnike od letnjih vrućina i zimske hladnoće.


 Mali otvori koje se vide na stenama su mesti za ptice.

 
 Prva velika stena na koju smo nabasali je bila naseobina monaha i monahinja. Oni su, tražeći mesto gde mogu u tišini da se posvete molitvama, doseljavali u ove krajeve. Dubili su za sebe ćeliju u kojoj su stanovali i pleli merdevine za ulazak i izlazak. Kada bi neko od njih umro, ćelija bi bila zazidjivana. Manji otvori su golubarnici. Kaludjeri su se hranili njihovim jajima i zrnevljem koju su donosili. Vidjali smo čak i otvore koji su  im služili za penjanje po stenama, poput stepenica.
Krećemo u obilazak crkava.

 U okviru grada nalazi se 570 hrišćanskih crkava. U njih većini nije dozvoljeno slikanje. Čuvari stoje ispred ulaza nadzirući turiste, i umeju da budu prilično neprijatni ako ne ispoštujete propise.
Najčešći motiv na freskama je sv. Djordje. Neke su ukrašavane sa velikim umećem i strpljivošću, druge su pak, veoma laički islikane. Upotrebljavali su jarke pigmente, pa su oni ostali veoma dobro vidljivi i danas.

 Crkve sa stubovima, kapitelima i kupolama, gradjene su izmedju 7. i 12. veka.

 U utrobi stena i pod svodom ukrašenim freskama, razgledamo crkvu po imenu Zmija. Crkve Jabuka, Kopča i Kapali takodje obilazimo. Najbolje freske su u skrivenoj crkvi. Nažalost, ništa od toga nismo smeli da slikamo.

Ovo je trpezarija u kojoj su se okupljali monasi.
 I još jedna od mnogobrojnih crkava.
 Hodnici kojima se dospeva do crkava u kamenu.
Visina tih hodnika je jako mala.....pored mene je naš vodič, Turčin koji je rodjen u Prijepolju i priča i srpski jezik.

 Jedan od stanova u Kapadokiji.

A ovo je krevet...idealan za odmor, zar ne ;)



Kao i veći deo Turske, ova oblast poznata je po proizvodnji tepiha. Turska vlast uložila je u manufakture, da bi pomogla seoskom stanovništvu i zadržala ga u njihovim domovima. Ovde rade devojke i žene koje na ogromnim razbojima tkaju različite vrste tepiha, od običnih vunenih, preko ekskluzivnih svilenih tepiha, koji menjaju boju u zavisnosti od ugla posmatranja.

 I obavezno, gostoprimstvo pokazuju služenjem toplog čaja od jabuke.


 A u ovakvim kazanima se, kao i kod nas, nekada spremalo. Danas su tu samo zbog turista.