Konja i Rumi II

6/14/2014

Konja je smeštena u centralnom delu Anadolije. Okolina je pusta, bez zelenila i rastinja. Gotovo da ne poveruješ da ljudi mogu da prežive u ovakvim krajevima, gde su mogućnosti za proizvodnju hrane nikakve.

Već iz daljine vidljiva je tirkizna boja kupole. Poštovaoci ovaj muzej smatraju nekim vidom svete zgrade u kojoj se skuplja kosmička pozitivna energija. Baš ta kupola je prikuplja i zrači u okolni prostor.A ispod kupole je velika sala u kojoj su derviši prvi put zaigrali.

Oseća se čudan mir ovde, i ako je mnogo ljudi.Dolaze odasvud na neku vrstu hodočašća.

Šarene lale ukrašavaju grobove derviša.

Ulaz u Mevlanin mauzolej

unutrašnjost slikana pre ulaska

Prvo udjosmo u mauzolej u kojem je Mevlanin sarkofag. Pre ulaska ne izuva se, nego se preko obuće navlače plastične kese. Fotografisanje i snimanje kamerom je najstrože zabranjeno. Unutra je mnogo kamera a obezbeđenje je na svakom koraku, tako da bi nepoštovalac ove zabrane momentalno bio izbačen napolje.

Unutar mauzoleja nalaze se sarkofazi uvaženih derviša. Pošto muslimani moraju biti položeni u zemlju, sarkofazi su samo iznad njihovih grobova, i što je pokojnik značajniji to je i sarkofag veći. Mnogo je ljudi koji stoje pred Rumijevim grobom, otvorenih šaka, okrenutih nebu u položaju molitve.

Centralno mesto među sarkofazima zauzima Mevlanin. Ne samo što je najveći, prekriven ogromnim pokrovima koji ga čine još višim, i sa velikim turbanom na vrhu, nego je jedini koji se nalazi u potpuno oslikanom i ukrašenom delu džamije: na zidovima su ispisani stihovi, a svodovi su obloženi zlatnim detaljima.

S obzirom da je bila ogromna gužva, ne stigoh da sagledam ni da osetim svetost mesta u kom smo boravili.

Medjutim, kasnije smo se vratili, posle obilaska muzeja. Ovaj put bila je manja gužva, i na miru mogasmo da pogledamo džamiju. U staklenim policama čuva se stara odora prvih derviša.

detalj prozora Mevlaninog mauzoleja

Šavrizova kapa i štap

Muzejska postavka opisuje kako su derviši živeli. Tekija je škola u kojoj su se spremali da se posvete molitvama i Bogu.
Tekije su, dakle, posebne građevine ili centri namenjeni životu derviša u zajednici. One su obično podizane u okviru kompleksa građevina koje sadrže prostor za molitvu (mesdžid, džamija), podučavanje (medresa), stanovanje (kuća, ribat), sećanje na mrtve (turbe,mauzolej, nišani), odmor za goste (musafirhana), kao i javna dobrotvorna kuhinja za siromahe i putnike (imaret), a počele su se podizati još u 12. veku, s osnivanjem prvih tarikata.
Otprilike je bilo potrebno petnaest do šesnaest godina da bi učenik dobio zvanje derviša.

Lako se može zamisliti život derviša, u svakoj prostoriji izložene su lutke koje nam pokazuju njihove svakodnevne rutine.
Tu su i instrumenti koje su koristili prilikom molitve. Kažu da je Rumi slučajno začuo zvuk neja na ulici, koji se stopio sa zvukom kujundžijskog čekića. Taj ritam i muzika podstakli su ga da počne de se vrti oko sebe, istovremeno upućujući molitve Bogu.
Rumi je spojio muziku i igru u religijski ritual. On se okretao dok je meditirao i dok je stvarao umetnost.

Inače, derviški red postoji u više oblika širom planete, ali jedino su ovde igrajući derviši.
Prve sufije su inače bile poznate po svom specifičnom držanju, kao i gruboj odeći od vune koja ih je izdvajala od ostalih grupa, zajednica. Po tome su i dobili ime, pošto reč suf koja je arapskog porekla, znači vuna.
Derviši podsećaju na monaške redove u crkvi, ali su i bitno različiti po sledećim karakteristikama:
a) nisu „zadrti“,odnosno strogi u shvatanjima vere;
b) mali broj je zaista posvećen asketskom životu;
c) ne žive u celibatu, osim manjeg broja ljudi, pri čemu to nije nikakav uslov pripadništva; d) kaluđeri žive u manastirima, ali derviši, po pravi
lu, ne stanuju u tekijama, već se tu okupljaju samo u određene dane (obično u vreme zikra); oni, kao i ostali muslimani, stanuju sa svojim porodicama i bave se redovnim zanimanjima. Derviši imaju i ulogu u pronošenju vere, pa su se, istorijski gledano, obično kretali zajedno s vojskom i često bili prvi kontakt s islamom nemuslimanskog stanovništva. Sufije su tradicionalno otvorene prema Jevrejima i hrišćanima kao „narodima knjige".

Svaka zajednica ima svog šejha (starešinu, duhovnog učitelja – muršid), predvodnike (muqaddam), vernike, braću (ihvân) i iskušenike (murîdun,sing.murîd). Šejh je u sufizmu kao lekar muridovog nefsa, kao ogledalo u kome murid vidi sebe. Njegove glavne osobine treba da budu zrelost, strpljenje, znanje o tome šta je muridu potrebno (uključujući i njegove unutrašnje misli) i sloboda od sveta u kome se živi. Tu često postoji vrlo izražena emotivna veza između murida i muršida.

Dva osnovna verska obreda kod derviša su zikr (dhikr) i semâ. Zikr je prisećanje na Boga koje se u ritualu postiže ponavljanjem Božjih imena i atributa (kojih u Kuranu ima ukupno 99), kao i njegovih naredbi i zabrana, uz podsticanje da se te naredbe i zabrane izvršavaju
Sema (samâ) je ritualno slušanje muzike, oratorijum i ples uz muziku specifičan za mevlevije. Derviši se tada, uz dopuštenje šejha, vrte u krug, obrnuto od kazaljke na satu, pri čemu desna noga uvek ide preko leve. Istovremeno se svi derviši okreću i u svojoj sali, zajedno s drugim dervišima, nešto poput planeta koje kruže oko sunca, ali se okreću i oko svoje vlastite ose. Semazenbaši je naziv za majstora ceremonije, „starešinu plesa“ koji se tokom izvođenja kreće između derviša-plesača. Sema traje oko jedan sat i podeljena je u četiri uzastopna dela s desetominutnim plesom i kratkim među-pauzama u kojima se svira, peva i recituje izKurana.