Višegradski most

3/13/2014


Naš nobelovac je pisao: ,"Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije vrednije od mostova" . Njegov lik i citat : "Život je neshvatljivo čudo , jer se neprekidno troši i osipa , a ipak stoji čvrsto, kao na Drini ćuprija" , stoje na muralu , nedaleko od višegradskog mosta.

Srce mi je jače zakucalo kada ugledah veličanstvenu građevinu i modro zelenu vodu koja pod njom protiče.

Most je dar Mehmed Paše Sokolovića.Ne mogu da se otmem misli da ne beše Turaka i “danka u krvi”, ne bi bilo ni ovog veličanstvenog mosta. Dete pravoslavnih roditelja, oteto od svoje porodice, školovano u turskoj vojnoj školi, postaje janjičar, elitni vojnik turskog carstva. Tu, u Turskoj, uspeo se do položaja oficira osmanlijske vojske, a zatim i velikog vezira. Da je ostao u siromašnoj Bosni bio bi seljak, proživeo mirno medju ovcama i zelenilom, a njegove sposobnosti nikada ne bi došle do izražaja. Kako je čudno to koliko neke stvari mogu biti i dobre i loše u isti mah.

Most je izgrađen u periodu od 1571. do 1577. godine, pod rukovotstvom arhitekte Kodža Mimar Sinana. Izgrađen je u istočnjačkom stilu. Ima 11 lukova sa blagim usponom prema sredini. Ukupna dužina iznosi 179,5 m, visina nad normalnim vodostajem reke 15,40 m a širina mosta 6,30 metara. Most je građen od sedre, koji je dovežena iz Višegradske banje. Iznad šestog stuba nalaze se sa obe strane proširenja. Tu je sofa, predviđena za odmor prolaznika.


Na sredini mosta se nekad nalazila kućica sa drvenom kapijom gde je stajala mostovska straža, nadgledajući ko ovuda prolazi.
Dve ploče od belog mermera, sa stihovima na arapskom, govore o graditelju i godini izgradnje mosta.


Most je ovekovečen i u delu našeg pisca, Ive Andrića . Radnja romana se proteže na događaje vezane uz most i Višegrad u rasponu od četiri veka, od početka njegove gradnje u otomanskom periodu, pa sve do prvih dana Prvog svetskog rata i rušenja mosta. Most je objekat oko kojeg se isprepliću sudbine stanovnika Višegrada, muslimana, pravoslavaca, jevreja i doseljenih katolika.

On piše:
     Na mostu i njegovoj kapiji, oko njega i u vezi sa njim, teče i razvija se kao što ćemo videti, život čoveka iz kasabe. U svima pričanjima o ličnim, porodičnim i zajedničkim doživljajima, mogu se uvek čuti reči „na ćupriji“. I zaista, na drinskoj ćupriji su prve dečije šetnje i prve igre dečaka. Hrišćanska deca, rođena na levoj obali Drine, pređu odmah prvih dana svog života most, jer ih već prve nedelje nose u crkvu na krštenje. Ali sva druga deca i ona koja su rođena na desnoj obali i muslimanska, koja nisu uopšte krštavana, provodila su, kao i njihovi očevi i dedovi nekad, glavni deo detinjstva u blizini mosta. Pecali su ribu oko njega ili lovili golubove pod njegovim oknima. Od najranijih godina njihove oči su se privikavale na skladne linije te velike građevine od svetlog, poroznog, pravilno i nepogrešno sečenog kamena. Znali su sve majstorski izrezane obline i udubine kao i sve priče i legende koje se vezuju za postanak i gradnju mosta, i u kojima se čudno i nerazmrsivo mešaju i prepliću mašta i stvarnost, java i san. I to su ih znali oduvek, nesvesno, kao da su ih sa sobom na svet doneli, onako kao što se molitve znaju, ne sećaju se ni od koga su ih naučili ni kad su ih prvi put čuli.
    

Most se od 2007. godine nalazi na UNESCO-voj listi kulturne baštine.

I tako stoji, ponosno, ogledajući se u nestvarno zelenoj Drini……a generacije su prolazile i prolaziće….nevolje, stradanja, ratovi…pa onda lepa vremena….a most stoji i dalje ponosito, uzvišeno…..

You Might Also Like

0 коментара

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

Instagram