Stari deo Istanbula II

7/20/2021

Toliko mnogo vekova nagomilanih na ovom zemljištu. Imam utisak da kada zagrebeš površinu, nešto bitno izroni van.

Polako otkrivamo ovaj deo Istanbula. I ako sam mislila da će nam se manje svideti od novijih delova, pogrešila sam.

Sulejmanija je jedna od najvećih džamija u Turskoj. Da nije sagrađena nova džamija, i dalje bi nosila tu titulu. U narodu je poznata kao džamija koja nikada neće biti srušena, zato što je preživela vekovne zemljotrese bez i jedne pukotine.

Sagrađena je 1557.godine a njen arhitekta bio je genijalni Mimar Sinan, koji je sahranjen u blizini džamije. U drugom kraju dvorišta džamije leže Sulejman Veličanstveni i Hurem Sultanija.

Džamija je napravljena na pravilnoj kvadratnoj osnovi, iznad koje je kupola sa osnovom upisanog kruga. Sagrađena je tako da ima klimatizaciju a zimi se greje, uz pomoć tople vode koja prolazi ispod mermernih ploča poda. Dim koje su davale sveće zapaljene da osvetle džamiju odlazio je u posebnu dimnu komoru odakle se pravilo najbolje mastilo u gradu. U okviru džamije nalaze se i danas nojeva jaja, postavljena u XVI veku. Ona ispuštaju posebni miris koji paukovi i škorpioni ne vole, pa ne ulaze u džamiju.

U dvorištu džamije ljudi opušteno sede u uživaju u lepom danu. Tu i tamo neki turista se slika, ali nema ih previše kao pored Plave džamije. Poseta turista je dozvoljena posle molitve. 





Dok smo sačekali da se vreme molitve završi, otšetali smo do terase, sa prelepim pogledom na džamiju. Zove se Mihrimah terasa po imenu Sulejmanove ćerke. I sve okolne terase nose poznata imena (Mimar Sinan terasa itd...). Kafa sa najlepšim pogledom. S jedne strane Zlatni rog, Galata most i panorama Istanbula, s druge moćna džamija. Ili u našem slučaju piće koje se zove frozen (zamrznuto). Spema se sa ledom i voćem i jako je lepog ukusa.



Danas nismo želeli mnogo da žurimo. Sledeća odrednica bila je Pijaca začina. Jedna je od najstarijih pokrivenih tržnica u Istanbulu i napravljena je prilikom gradnje Nove džamije da bi se ostvario prihod za njenu izgradnju.


I zadnja tačka posete za danas, stanica Orjent ekspresa, zadnja stanica na kojoj se zaustavljao voz iz Evrope. Svi koji su želeli da osete orjentalni duh Turske, a imali mogućnosti za to, vozili su se luksuznim vozom čije je putovanje počinjalo u Parizu a završavalo baš na ovoj stanici. Voz je počeo da saobraća 1883. godine.
Stanica je zadržala taj duh prošlosti i pravo je uživanje popiti kafu u restoranu Orjent ekspresa ili jesti neko tradicionalno jelo.


Takođe, ovde postoji i Šou ples derviša, pa ako imate želje da odgledate tako nešto, ovo je pravo mesto za to. Mi smo ga već gledali (možete pročitati ovde).

Do sledećeg putopisa,
Putoljub



You Might Also Like

0 коментара

Instagram

Follow by Email