Ova oblast u evropskom delu Istanbula, kažu, ima poseban šarm, onaj boemski duh kojem teško ko može da odoli. Poznata po pesnicima, piscima, glumcima i drugim umetnicima koji ovde obitavaju. 

Četvrt se zove Čihangir, po princu Čihangiru, zadnjem sinu Sulejmana veličanstvenog i sultanije Hurem. Naime, princ je bio slabog zdravlja i umro je jako mlad, a u njegovu čast Sulejman je dao da se podigne džamija na brdu oko kojeg je nastalo naselje istog imena kao džamija i princ.

Jako je neobično, da kada od centralnog gradskog trga Taksim, koji vrvi od ljudi poput mrava u mravinjaku, skrenete nizbrdo, odjednom budete obavijeni tišinom, okruženi visokim elegantnim zgradama što štrče u visinu. Kao da upadnete u paralelni univerzum! Ružičaste, žute i pastelno zelene fasade smenjuju se duž ulice, unoseći opuštenu atmosferu.

Tražeći ulicu Cezayir malo smo lutali po okrugu i pošto je sred podneva, daleko od mora, talas vrućine nagnao nas je da svratimo u obližnji kafe. Šmek enterijera prošlog veka, francuske šansone koje se razležu prostorom i neobično osveženje:lubenica sa sirom poput naše zdenke, suvim voćem i orasima. Dovoljno da se osvežimo i krenemo u dalja istraživanja.

Ulica Cezayir je jedna od onih šarenih veselih ulica koje vam Istanbul neštedimice daruje. Sve je ovde  u živim bojama. Konobari usporeni, nikuda ne žure, unose i u vas taj opušten duh,misao da se sve može i bez žurbe.

Nedaleko je i pozorište lutaka Karađoz. O karađoz lutkama sam već pisala u postu iz Burse, pa ako vas interesuje, možete pročiatti ovde (Bursa)

Sem po kafićima, mesto je poznato i po slavnom turskom piscu i nobelovcu Orhanu Pamuku koji je baš u ovoj oblasti otvorio Muzej nevinosti, muzej nastao po ugledu na istoimenu knjigu koju je napisao. Za one koji nisu čitali, pisac se bavi ljubavlju koja prelazi granicu i ide ka opsednotošću. Glavni junak zaboravlja na sve, porodicu, verenicu, posao i opsednut je mladom devojkom u koju se zaljubio. On skuplja stvari koje ona ostavlja iza sebe kada se sastaju: ukosnice, opuške od cigareta, sitnice koje je držala u rukama i njih koristi kao artifakte u svom muzeju.

Čini mi se da je ovak kraj raj za mačke. Turci ih generalno vole, i ima ih svuda i mnogo, ali ovakav stepen opuštenosti i lenjosti teško gde se viđa. Prošli smo pored kafića gde su za stolom sedele tri gošće. Na četvrtastom stolu nije bili mesta za piće, pošto se jedna mačka raširila preko njega, uživajući u podnevnoj dremci. Žene su opušteno ćaskale ne obraćajući pažnju na nju.

Odavde smo se spustili do mora. Pravo je čudo šta sve možeš otkriti u opuštenoj šetnji gradom.

Par lepih džamija, šarene stepenice i na kraju Dolmabahče palatu, palatu u kojoj je zadnje trenutke proveo Ataturk, otac turske nacije.