Putoljub

Ovo je jedno od mesta koji posetioci Istanbula obično ne propuštaju. Džamija na obali koja tako lepo i romantično izgleda na slikama. Retko ko je zapravo bio unutar nje, pa je mene mamilo da uđemo i pogledamo enterijer.

Ortakoy džamija i galebovi

Stoji čvrsto na obali, kada je gledate krstareći vodoma Bosfora u pravcu Arnavutkoja, Bebeka i Rumeli tvrđave. Takođe, izgleda krhko i lomljivo kada joj priđete sa kopna, posmatrajući kako se talasi lome o obalu , u neposrednoj blizini džamije. A ona kao stena, stoji mirno prkoseći i vetru i talasima i jatima galebova koji je neprestano nadleću. 

Džamija je podignuta za vreme vladavine sultana Abdulmedžida, koji je takođe izgradio i Dolmabahče palatu i Dolmabahče džamiju, a projektovali su je jermenske arhitekte, otac i sin Balian u neo-baroknom stilu. Ova porodica je u iznedrila arhitekte u pet generacija koje su služile osmanskim sultanima u XVIII-om i XIX-om veku. Neverovatno je da su Jermeni zaista bili vešti graditelji. Najpoznatiji od njih je svakako Mimar Sinan. Nažalost XIX vek je bio završni period kada su Turci još uvek živeli u miru sa svojim sunarodnicima. U XX veku, sve će početi da se menja, kada počinje masovni egzodus stanovništva koje nije muslimanske veroispovesti, a naročito Jevreja.

dvorište Ortakoy džamije

unutrašnjost džamije

jedan od prozora-unutrašnjost

Samo mesto gde je džamija izgrađena, nekada je bilo selo (doslovan prevod srednje selo na turskom), kosmopolitsko područje gde su živeli Turci, Grci, Jermeni i Jevreji.

Sulejman Veličanstveni, ohrabrivao je stanovništvo da živi u ovoj oblasti, pa je naredio da se ovde napravi veliko kupatilo po nacrtima Mimara Sinana. To kupatilo postoji i dalje, mi smo pokušali da uđemo, ali nam zbog Kovida prisustvo nije dozvoljeno. Sada služi kao izložbeni prostor.

U neposrednoj blizini je i palata Širigan, danas luksuzni hotel u kojem se održavaju venčanja i svečanosti. Ovo je palata koju je 1871. sagradio sultan Abdulaziz. 

U blizini džamije nanizano je mnoštvo kafića, s obzirom da je ovo popularna turistička tačka. Obilje ribljih restorana i kioska za "jela s' nogu". Najčešće se naručuje pečeni krompir sa dodacima, ali ima svakojakih đakonija. Jedino vodite računa da kafići naplaćuju i "specijalni dodatak" za mesto, koji iznosi negde oko 20-tak lira.

tezge na kojima se prodaje pečeni krompir

Ovoga puta odlučili smo da pođemo malo dalje, ka mostu. Naćićete jako lep restoran sa odličnom ponudom i udobnim enterijereom, a povoljnim cenama. BLACKTOP Cafe&Bistro(Ortaköy mahallesi, Muallim Naci Cd. No:18, 34347 Beşiktaş/İstanbul).

Po povratku smo otkrili i grčku crkvu (Ayios Fokas Church). Bila je otvorena, pa smo ušetali. Miris tamjana me je podsetio na kuću, mir i tišinu. Koliko god sam kosmopolita u duši, ipak se ono što te podseća na toplinu doma duboko sačuva u venama, i aktivira pri svakom dodiru sa poznatim mirisima, ukusima i vizurama. Mogu da zamislim koliko je Grcima nekada bila vredna i koliko im je značila. Danas je Grka ovde jako malo, a crkva je mahom zatvorena.

U nastavku područja je Arnavutkoj, ako uzmete taksi, za par minuta naćićete se među čarobnim kućama o kojima sam već pisala.

Istanbul je bez centra i kraja, poput dečije bajke.

Orhan Pamuk

I zaista, Istanbul možete posmatrati kao skupinu malih gradova koja obitava u okviru jedne velike zajednice.

Kadikoy je možda najšareniji i najveseliji deo Istanbula. Nalazi se na azijskoj strani i mladi širom sveta vole da ga posećuju, najviše zbog mnoštva kafića i restorana koji se ovde mogu naći.

Mada smo imali želju da posetimo Muzej igračaka, ipak smo se zadržali samo na obilasku okoline, s obzirom da je ovde čarobno.

Jako je teško odrediti odakle da počnem jer u Kadikoyu ima toliko zanimljivih kafića, da prosto ne znam šta da vam preporučim.Iako nisam od osoba koje preterano posećuju kafiće, ovde to nisam mogla, a ni želela, da izbegnem. 

1. Leman Kultur-Kadikoy

lokacija-Caferaga Mahallesi, Neset Omer Sokak, No:9, Istanbul 34710 Turkey

Ovaj kafić ima enterijer inspirasan strip kulturom. Lokacija mu je odlična, površina na kojoj se prostire ogromna, što je dobro u ovoj situaciji držanja socijalne distance, hrana ukusna a cene povoljne.

2. Cafe de Kadikoy

lokacija-Osmanağa, Piri Çavuş Sk. No:22, 34714 Kadıköy/İstanbul

To je kafić za one koji su zaluđeni kišobranima . Ovde ih ima mnogo. 

3.Kemal usta wafles

Caferağa Mah. Moda Caddesi Erdem Apt No: 180 / B, 34710 Kadıköy/İstanbul

Ovo je šarena poslastičara sa jako zanimljivim enterijerom.

4.King House 

Nalazi se u ulici sa šarenim balonima koji vise umesto kišobrana.

5.Cadikoy cafe

Osmanağa, Arayıcıbaşı Sk. no :22, 34714 Kadıköy/İstanbul

Šareni kišobrančići se nalaze i spolja i unutra.

Imate li vi omiljeni kafić u Kadikoyu? Pišite mi , da dopunimo spisak zanimljivih kafića.

 „Duh i snaga Istanbula potiču od Bosfora“, napisao je Orhan Pamuk, jer krstareći njime, „osećate u sebi slobodu i snagu moćnog i nemirnog mora“.

Yaliji

I mi smo se opet upustili u plovidbu Bosforom, ovog puta do Arnavutkoja. To je deo evropskog kopna Istanbula i na turskom znači albansko selo. Kako je okrug dobio ovako neobičan naziv? Sultan Abdulmedžid u XIX veku doveo je Albance da bi asfaltirali gradske ulice i naselio ih u ovom okrugu. Oni su se davno raselili ili stopili sa domaćim stanovništvom,ali je naziv naselja ostao.

Danas je ovo zaista živopisno naselje.

kanal sa pitoresknim vikendicama

Poznato je po prelepim drvenim kućama pored vode. To su letnjikovci koji se u Turskoj nazivaju i yali. Uglavnom se prave od fino obrađenog drveta i nekada su služili za odmor i razonodu bogatih porodica (povremeni boravak). Ove kuće, su zbog nedostatka puteva, bile izolovane od spoljnjeg sveta i omogućavale su komfor i mir, tako neobične stvari u velikom i prenatrpanom Istanbulu.

Napomena:Boraveći u Istanbulu, treba razlikovati: vile- zgrade za administrativnu upotrebu i kioske-služili su za lov i boravak u prirodi, (često ćete naletati na ove termine, pa nije loše da znate).

Dok se stari centar Istanbula, istorijsko poluostrvo, počev od devetnaestog veka vidno habao i mrcvario velikim građevinama moderne osmanske birokratije na koju je uticalo siromaštvo, propadanje, poraz, eksploatacija stanovništva, jedan po jedan izgubljeni rat i evropeizacija, ista ta birokratija, bogataši i paše stvorili su jednu kulturu zatvorenu za spoljni svet u okruženju letnjikovaca koje su podizali na obalama Bosfora u koje su se leti sklanjali i bežali. -Orhan Pamuk-Istanbul

Arnavutkoj je sada velika multietnička sredina, gde na jednom mestu možete sresti sve nacije i videti sinagoge, crkve i džamije.

Područje je poznato i po čuvenoj jagodi Arnavutkoj, koju zovu i osmanska jagoda. Ne mogu ni da zamislim da je ovo područje, pre samo nekoliko decenija, bilo pokriveno jagodama. Sada ih uzgajaju u regionu Karadeniz Eregli, na obali Crnog mora.

niz ulicu se vidi najveća džamija Istanbula

Šta raditi u ovom naselju?

Pre svega, uživati u lepoti. Mislim da nigde nisam videla toliko lepih kuća, pa ako ste zaljubljenik u arhitekturu, ovo svakako ne smete propustiti.

Ovaj deo grada nije toliko turistički popularan. Uživali smo u miru i tišini i istraživanju.

Ako se popnete na brdo, iz jedne od ulica možete videti najveću džamiju u Istanbulu. Prosto je neverovatno kako moćno deluje,kao da je tu,iz ugla,a zapravo je kilometrima daleko, na azijskom delu kopna.

Iako je predeo poznat po dobroj morskoj hrani, postoji jedno posebno mesto, koje ne treba preskočiti, ako ste ovde. Restoran se zove Ali Baba i služi samo tradicionalne ćufte uz dodatak paradajza i pasulja, u vidu salate. Ćufte nisu poput naših, možda više podsećaju na ćevape.

Kako stići:

Mi smo iz Bešiktaša stigli ferijem (jedna stanica). Raspored prevoza možete proveriti na sajtu Sehir Hatlari (javni feri). Takođe, možete doći i autobuskim linijama od Taksima 40, 40Т, 42Т ili Kabataša 22, 22РЕ, 25Е. 

Možete posetu kombinovati sa obilaskom Ortakoy džamije, koja je na nekih deset minuta udaljenosti taksijem.

Dodatni savet: Ako koristite javni prevoz u Istanbulu, morate kupiti Istanbulkard. Košta 10TL a može se dopuniti sa koliko god novca vam je potrebno. Može se kupiti na svim većim autobuskim, metro ili trajektnim stanicama, a važi za sva prevozna sredstva u Istanbulu.

Konačno smo se dokopali i ovih ostrva. Moram da priznam da nisam očekivala bogznašta, ali da me je prvi dodir sa ostrvom oduševio.

Kao da sam došla u Tursku prošlog veka, gde su časovnici zaustavili svoje kazaljke i sve je usnulo u drugom vremenu.

Prinčevskih ostrva ima devet, od toga četiri veća i pet manjih, a danas smo odlučili da obilazimo Buyukadu,najveće od ovih ostrva. Turci ostrva nazivaju i Adalar (u prevodu jednostavno ostrva) i vole da na njima provode vreme u toku letnjih meseci. A zašto i ne bi, kad ovde možete naći  predivne plaže, divne restorane, sve što vam je potrebno u toku letnjeg perioda vam je na raspolaganju.

Na ostrvima ne postoji motorni sobraćaj. Koriste se jedino elektromotori i bicikle, što ovom mestu daje još veću draž. Ranije su turisti uživali da se provozaju kočijama, ali sada su one zabranjene zbog jako loših uslova u kojima su živeli konji koji vuku te kočije. Kažu da je njihov životni vek bio oko dve godine po dolasku na ostrvo. Kada budete videli puteve po kojima su vukli kočije, biće vam i jasno zašto. Niz brda se nadovezuje jedno na drugo,a neverovatno strmi putevi spajaju ta uzvišenja. Po vrućini, još teže je savladati  uzbrdice. A konji su još vukli i najmanje tri osobe i kočije.

Morate priznati da ostrva imaju jako lep naziv. Zapravo, dobila su ime po prinčevima koji su još u vreme Vizantije ovde bili prognani, a i u otomansko vreme, nastavila se ista politika. Prinčevi i princeze provodili su vreme u dosadi, izolovani od užurbanog grada koji leži, danas na nekih sat vremena vožnje od ostrva, a tada je, pretpostavljam bila gotovo nemoguće doći do ostrva bez naročitih brodova. Jer ostrva leže u Mramornom moru, daleko od mirne vode Bosfora.

U devetnaestom veku, ostrva postaju sedište bogatih ljudi koji ovde prave letnjikovce za sebe i svoju porodicu. Najviše je bilo Grka, Jermena, Jevreja, koje kasnije zamenjuju bogati Turci.

Čak je i Leonid Trocki boravio na jednom od ostrva,kada je deportovan iz Sovjetskog Saveza. 

Upravo ovi letnjikovci i danas stoje duž naselja i prava su blaga koja možete otkrivati u opuštenoj šetnji ostrvom, ili vožnji biciklom.

Čitavih sat vremena šetali smo strmom ulicom uz koju su načičkane ove čipkaste građevine. Uglavnom bele boje,napravljene od drveta,služile su za beg u mir i tišinu i uživanje u morskom vazduhu koji dopire sa Mramornog mora.

luksuzni letnjikovci od drveta

Kako doći do ostrva?

Postoji javni feri koji vozi od Bešiktasa ili Eminonu luke do ostrva, a voznja traje nekih sat i po. Ako se nalazite sa azijske strane, od luke Bostanci vam je potrebno oko pola sata. 

Ako vam se čini da je ovo dosta vremena, verujte da vredi, sam osećaj mira i spokoja na ostrvu, je nenedmašan.

Jednom kada se ukrcate na feri, uživaćete u mirisu mora i lepetu krila galebova koji čekaju hranu od turista. Moždane vijuge se podešavaju na neki usporen rad i vi tonete u osećaj blaženstva dok klizite ka ostrvu. 

Ako ste se odlučili za Buyukadu, ovo je treće ostrvo po redu, feri obično staje na svakom od njih.

Šta raditi na ostrvu?

Mi smo za početak prošetali uz obalu, otkrili skulpturu male sirene i utopili se u atmosferu ostrva. Rasvetane bugenvilije upletene među ograde i fasade kuća, daju ovom mestu posebnu draž romantike.

skulptura Male sirene

Iznenadili me je da smo sreli dosta Turkinja koje su potpuno pokrivene, jedna je čak nosila po vrućini i rukavice da joj se ne bi videle ruke, jedna je preko platna prebačenog preko lica, imala naočare za sunce.

Seli smo u  mali kafe uz obalu i naručili ribu. Uz Efes pivo i prijatnu muziku, upijali smo atmosferu ostrva. Ispred nas su se smenjivali ljudi, neki slobodnog ponašanja, poput Evropljana, neki tradiocionalni u potpunosti. Miks kultura i običaja, upravo ono što Istanbul nudi!

Posle ručka, shvatili smo da bi nam dobro došlo da iznajmimo bicikl. Uzeli smo bicikle za 20 lira( 10 po osobi-za dva sata) i vozikali se po ulicama, prolazeći pored lepih kuća i rascvetalih grmova jarkih boja. Baš to cveće daje ostrvu posebnu razdraganost,koje nema u drugim mesecima.

Dobro oznojeni, vratismo bicikle i posle osveženja sladoledom , opet smo krenuli u istraživanje.

vožnja bicikla po ostrvu

Nabasali smo na jednu od najlepših ulica ostrva, sa raskošnim drvenim vilama, a na početku te ulice stojao je hotel Splendid i Anadolian klub, rezervisan samo za članove. U Splendid se možete ušetati opušteno, a preporučujem da popijete i kafu, jer je atmosfera zaista prelepa.

unutrašnjost hotela Splendid

Dan na ostrvu, zaista će vam proći neprimetno, jer ovde postoji toliko aktivnosti.

Ovaj deo Istanbula je malo dalji od centralnog gradskog jezgra starog grada, ali vredelo je što smo se pomučili da ga obidjemo. Zapravo, nalazili smo se u severozapadnom delu samog Carigrada, van gradskih zidina.

Razmišljali smo se da li da organizujemo ovaj obilazak,ali nismo se pokajali (čak i kada smo videli da je Chora zatvorena).  Kraj oko Chore je lep, sačuvao je u sebi i par drvenih kuća, ali smo otkrili još dve bitne znamenitosti:Palatu Porfirogenita i Mihrimah džamiju.

1. Chora (Karyie džamija)

Njeno ime u prevodu znači Crkva sv. Spasitelja na selu. Poslednji deo grčkog imena-Chora (na selu, van zidina grada) postao je skraćeni naziv crkve. Postoji još od IV veka, a pretvorena je u džamiju u XV veku. Čudni su bili njeni putevi. Pretvorena je u muzej za vreme Ataturka, Erdogan je naredio da opet postane džamija, ali se od toga odustalo zbog nedostataka značajnih verskih elemenata. Sada je rekonstruišu, a šta če postati, još se ne zna.

Poznata je po svojim lepo očuvanim freskama i mozaicima koje je sponzorisao Teodor Metohit, čuvar njene riznice, u XIV veku. Na jednom zidu crkve prikazan je darodavac (obučen u kaftan i sa turbanom na glavi!), kako predaje crkvu Isusu Hristu. Na mozaicima su predstaljeni prikazi iz života Isusa Hrista i Device Marije.

2. Kraj oko crkve

Ovaj deo Istanbula je sačuvao svoj šarm, neopterećen najezdama hordi turista, pa možete osetiti taj turski duh na svakom koraku.

Najviše su mi se svidele stare drvene kuće, odenute u novo ruho u neposrednoj blizini crkve.

Pored crkve, nalazi se lep kafić gde smo probali  neobičan specijalitet iz Anadolije. Poslastica se zove katmer, i punjena je slatkim kajmakom, pomešanim sa pistaćima, pa je pržena i prelivena šerbetom. Jako je ukusna i nije previše slatka, kao baklave, recimo.

Tavuk kanat su pileća krilca u turskoj verziji, sa mnogo povrća i dodataka. Ovaj obrok je izazvao da se mnoštvo mačaka sjati oko nas. Koliko god smo se trudili, nismo ih mogli oterati, bar dok ne sažvaćemo prve zalogaje i ne ostane nam nešto za njih. Tako smo , posle pretnje, molbe, vikanja pissss, beži i čega sve ne, prionuli na brzinsko konzumiranje hrane, da bi što pre njima dodeli naše ostatke. Tako je to u Istanbulu, gradu koji podjednako pripada mačkama koliko i ljudima.

3. Palata Porfirogenita

ostaci vizantijskih zidina

izgled Porfirogenitove palate

Jedina očuvana palata iz vizantijskog perioda nalazi se na pet minuta hoda od Chore. Potiče iz XII-XIII veka i pripadala je kompleksu carskog dvorca Vlahern. Posle pada Carigrada u turske ruke, služila je kao konjušnica i staja za čuvanje slonova i kamila, potom kao bordel, a na kraju, pre nego je prepuštena propadanju, bila je smeštena fabrika keramike. Danas je palata obnovljena, služi kao muzej i za nju se ne plaća ulaz.

pogled na Zlatni rog sa terase palate

4. Mihrimah džamija

Mada nam obilazak ove džamije zaista nije bio u planu (jer smo imali dve za danas), ipak je nam je bilo žao da propustimo priliku, s obzirom da je jako blizu).

Njenu džamiju je projektovao, moj obožavani, arhitekta Sinan, a smeštena je u blizini vizantiskih zidina, na vrhu šestog brda u Istanbulu. Ima terasu koja gleda na ulicu, a velika površina unutrašnjih zidova pokrivena je prozorima, što je čini jednom od najosvetljenijih Mimarovih dela. Kažu da je takođe jedno od najsmelijih i najoriginalnijih Sinanovih dela. Nekako sam baš imala utisak da sam ušla u džamiju koju je naručila žena. Puno vitraža, nežan enetrijer, crveni tepih, sve u potpunosti različito u odnosu na džamiju njenog muža, Rustem paše (vidi ovde).

Obilazak smo nastavili sa još dve džamije, o tome pišem sledeći put.

Pozdravlja vas 

Putoljub