Mauzolej Mustafe Kemala Ataturka, najvećeg turskog generala i državnika, osnivača moderne Turske republike, poznat je i pod imenom Anitkabir. Ataturk, što doslovno znači otac Turaka, preminuo je 1938, a izgradnja mauzoleja u Ankari je započeta šest godina kasnije. Telo Ataturka prvobitno je počivalo u Etnografskom muzeju u Ankari, a posle izgradnje mauzoleja premešten je na večno mesto svog počinka, uz veliku ceremoniju.
Mi smo obišli gradjevinu u trenutku kada su pitomci vojne akademije iz grada u provinciji došli u posetu mauzoleju, pa je bila poprilična gužva, mada je ovde u svakom trenutku veliki broj ljudi.
To je građevina koja obara rekorde po poseti u jednom danu, pa je, recimo, prošle godine,na godišnjicu Ataturkove smrti zabeleženo više od milion posetilaca.
Kompleks se sastoji od četiri glavna dela: aleje lavova, /koji su hetitski simboli/, ceremonijalnog trga, počasne sale u kojoj je mermerni sarkofag težak 42 tone, sa telom “oca nacije” i parka mira, posvećenom Ataturkovoj devizi “mir u kući, mir u svetu”. U parku je 50.000 ukrasnih stabala, cveća i žbunova doniranih iz 25 zemalja iz celog sveta.
Ceo kompleks je izgrađen od najkvalitetnijeg kamena, na brdu iznad grada, a u stilu anadolske i hetitske arhitekture.
Objekat je lociran na Aniteppe proplanku, odakle se može videti veći deo Ankare.

Platou, na kome je smeštena grobnica, prilazi se preko dugačke pešačke staze smeštene između 12 pari lavova i ulazi se na plato za ceremonije na koji može da stane 15.000 ljudi.
Vojnici su nepomični, u punoj uniformi, sa rukavicama na rukama. Vodič nam je ispričao da su rukavice postale sastavni deo nihove radne uniforme, s obzirom da im je neko u naletima ludila, gasio cigaretu na ruci, a oni nisu smeli da odreaguju, pošto je to u suprotnosti sa njihovim pravilima ponašanja. Naime, oni, kao i svi čuvari, moraju za vreme straže da budu nepomični.



Pod ovog platoa dizajniran je kao turski tepih zahvaljujući mozaiku od mermera i krečnjaka, a i unutrašnjost mauzoleja je dizajnirana istim motivima turskog tepiha, koji, moraćete priznati, u mnogome liči na naš, pirotski.
U muzeju su fascinanstno realistično rekonstruisane bitke u kojima se Ataturk proslavio, poput bitke na Galipolju, koja je, po mnogima, presudila sudbinu Turske tokom Prvog svetskog rata.
Turski borci za oslobođenje, kažu istoričari, odneli su tada pobedu nakon što im je Ataturk komandovao “ne naređujem vam da napadate nego da poginete”.